Jedna od najpopularnijih, najupornijih i najumobolnijih zabluda kada je reč o Evropskoj uniji jeste ona o – krivim krastavcima.
Piše: Aleksej Kišjuhas za Danas
Prema kolektivnoj imaginaciji i opštem neznanju, mrska Evropa i prateća joj birokratija iz Brisela navodno propisuju koliko tačno krastavac (ne) sme da bude savijen, zakrivljen, prav ili kriv. S jedne strane, ovo je kao nešto šaljivo i blesavo, jer ističe komično preterivanje ili besmisao mnogih odviše preciznih evropskih regulativa. S druge strane, ništa tu nije smešno. Ovakvi narativi se (zlo)upotrebljavaju da bi se u javnosti stvorio utisak o Evropskoj uniji kao jednoj nakaradnoj, previše birokratizovanoj i gotovo totalitarnoj tvorevini koja ljudima propisuje svaki aspekt života i rada.
To jest, koja je neprijatelj običnom, malom čoveku i seljaku, te njegovim krivim krastavcima koji nikome ništa nisu skrivili. I sad, prirodni impuls svakog DŽona Smita ili Janoša Kovača, Jana Jansena ili Petra Petrovića koji u svom lokalnom tabloidu pročita ovakvu lažnu vest o preterano zakrivljenom kornišonu je – koji? Zaterivanje te iste Evrope tamo gde sunce ne sija, uz prateće opštenje sa majkom joj. Drugim rečima, nimalo duhovito i još manje utemeljeno, ovako se samo dodatno zalivaju i neguju evroskeptični i antievropski stavovi.
Preko krivih krastavaca, na jedan indirektni i podli način, Evropa se nesmešno predstavlja kao zli i naopaki neprijatelj svake biljke i živinčeta, a implicitno svake suvisle tradicije i nacionalnog identiteta.
Ovakvih neistinitih ili poluistinitih priča ima toliko da imaju i svoje ime: „evromitovi“. Mnogi od njih su preterani, pogrešno interpretirani ili pogrešno pripisani Evropskoj uniji, a većina je u potpunosti izmišljena, izlaprdana i izlupetana. Tako su se po medijima, bez trunke blama i istine, pojavljivali i evromitovi prema kojima Evropska unija planira da zabrani: nezakrivljene banane, zakrivljenu rabarbaru (šta god to bilo), sojino mleko, razne sireve, reklamiranje igračaka i slatkiša, jabuke prečnika većeg od 55 mm, kašu od graška, kockaste flaše džina, autobuse na sprat, te konobarice sa preterano dubokim dekolteom.
Pojavila se i priča o tome da se evropske školjke i ostrige u transportu ubuduće moraju zalivati vodom na svakih 50 km – kako sirote ne bi osećale stres. Uzgred, najveći deo ovih priča izmišlja(o) se po britanskim tabloidima, i vidimo kako je to ispalo: u patnji i u paklu nazvanom Bregzit. A šta je zaista istina kada je reč o tim prokletim i omraženim „strejt“ krastavcima? Veliki poljoprivredni proizvođači i trgovinski lanci su u Evropskoj uniji bili izlobirali određene regulative o standardizaciji oblika voća i povrća, kako bi dotične mogli bolje upakovati u svoje tegle i kartone.
Dakle, ne zabranu, već klasifikaciju na zeleniš koji se može i koji se ne može komotno upakovati. A čak i takve banalne i verovatno logične regulative Evropska komisija je ukinula 2009, odnosno još pre deset godina. Ne postoji, niti je ikada postojala, zabrana proizvodnje krivih krastavaca u Evropskoj uniji.
Međutim, ono što postoji su mnogo opasniji mitovi o Evropskoj uniji. I koji su takođe postali deo popularne imaginacije ili kolektivno nesvesnog kod Evropljana i svih koji se tako (ne) osećaju. Npr. onaj da je „briselska birokratija“ ogromna, naduvana i preglomazna drangulija. Dok, u stvarnosti, u institucijama Evropske unije radi oko 60.000 zvaničnika i birokrata – na oko 500 miliona građana Evropske unije iz čak 28 država članica.
Dakle, „prenapučenu“ briselsku birokratiju zapravo čini samo 0,012 odsto stanovnika Evrope. I gotovo svaka pojedinačna država, pokrajina, okrug ili opština zapošljavaju više mrskih birokrata od navodno preglomazne Evropske unije. Ili, često se čuju prigovori da, legendarnim rečima Dare Bubamare, Evropska unija „puno košta“, odnosno da rasipa ili arči novce poreskih obveznika. U stvarnosti, EU svakog građanina prosečno „košta“ oko 188 evra – godišnje!
Dok ovo možda deluje skupoceno za bednu i siromašnu Srbiju, u pitanju je tek deseti deo samo jedne prosečne mesečne plate u Austriji (1.848 evra) ili Italiji (1.878 evra), dvanaesti deo jedne plate u Belgiji (2.170 evra) ili Francuskoj (2.225 evra), petinu jedne mesečne plate u Poljskoj (902 evra), ali zato sedamnaesti deo plate u Danskoj (3.263 evra). Još jednom: samo jedne plate, dok ostalih jedanaest plata godišnje ostaje netaknuto.
Konačno, tu je i posebno uporan i upadljiv evromit prema kojem je Evropska unija jedna nedemokratska tvorevina. Opet ništa nije dalje od istine. Nedavno su okončani izbori za Evropski parlament, a prečesto apstinirajući građani Evrope i posebno građani Srbije, ne razumeju svu istorijsku, društvenu i političku neverovatnost ove činjenice ili drame. Jer Evropski parlament je jedina, ali jedina, značajna međunarodna institucija čiji se sastav ili članovi biraju na neposrednim, demokratskim izborima.
Drugim rečima, članovi skupština ili delegati sličnih tela Ujedinjenih nacija, NATO, MMF, Svetske banke, G8, Evroazijske unije, OEBS, OPEK, Interpola, Afričke unije, Arapske lige, Organizacije američkih država, Komonvelta nacija, Frankofonije, CERN, Crvenog krsta, Svetskog poštanskog saveza, Olimpijskog komiteta, Lige šampiona, dođavola, Međunarodne komisije za očuvanje atlantskih tuna (ICCAT) – ne biraju se na direktnim izborima. Neverovatno, ali istinito: Evropska unija sa Evropskim parlamentom u svojoj osnovi, zapravo je najdemokratskija međunarodna institucija na planeti Zemlji.
I, baš ta i takva Evropa bila je sačuvala svoju demokratsku i internacionalnu supstancu ili, poetičnije, svoju dušu. Nakon 40 godina opadanja, izlaznost je dramatično skočila na izborima ove 2019. godine. I građani Evropske unije su pokazali da im je i te kako stalo do te iste Evropske unije. Interpretacija izbornih rezultata možda jeste poput gaćnog lastiša: može se rastezati i natezati po nahođenju. Ali, brojke ne lažu.
Najveće i tradicionalne partije u vidu proevropskih konzervativaca (EPP) i socijaldemokrata (S&D) jesu oslabile, ali su i dalje najsnažnije na matorom kontinentu (osvojiše 177, odnosno 150 mandata). Dok su najveći porast i skok zabeležili još više proevropski liberali (ALDE) i Zeleni: 107, odnosno 69 mandata. I to su, redom, prve četiri političke grupacije u Evropi po broju osvojenih glasova na poslednjim izborima. Samo ove jasno, nedvosmisleno i nepokolebljivo proevropske partije zajedno imaju preko 500 (od 751) poslanika. Gotovo tri četvrtine Evrope jeste glasalo – za Evropu.
Foto: EPA-EFE/ ROBERT GHEMENT
I tek zatim dolaze ekstremni desničari koji trabunjaju o nekakvoj razjedinjenoj „Evropi nacija“ sa mršavih 58 mandata, te desničarski populisti, evroskeptici i bregzitaši sa 54 mandata. Od, ponovimo to, 751 ljudi ukupno. Uzgred, i socijalisti i komunisti osvojiše 39 čoveka u tom evroparlamentu. I to je otprilike to, uz sporadičnog nacistu, pirata i satiričnog Belog. Dakle, populistička desnica možda jeste dobila podosta glasova u Italiji, Mađarskoj i Poljskoj, pa i u Francuskoj i Velikoj Britaniji, ali je zato potučena posvuda drugde, a posebno u Danskoj, Slovačkoj, Finskoj, Holandiji i Nemačkoj.
Dok su npr. Zeleni sa svojim globalnim zagrevanjem, veganštinom i socijalnom pravdom pokidali te izbore u spomenutoj Nemačkoj, Finskoj, Belgiji i Holandiji. Drugim rečima, najavljivani apokaliptični talas koji će zapljusnuti Evropu uopšte nije došao u vidu antievropskih ekstremnih desničara, već u formi žutih preduzetnika i zelenih hipika. A koji su svi listom protivnici svakog nacionalizma, ksenofobije i urušavanja projekta Evropske unije. Moderna, sekularna, kosmopolitska, prosvećena i ponajpre ujedinjena Evropa jeste pobedila na ovim izborima.
Na drugoj strani barikada ili Tvrđave Evrope, verovatno najvažniji ovdašnji ili srbijanski evromit o krivom krastavcu jeste onaj o skoroj propasti Evropske unije kakvu navodno poznajemo. Kao samo još jedna uskogruda i zatucana mitologija o propasti Zapada koju ovde strastveno priželjkujemo, kojoj se nadamo, koju prizivamo i o kojoj vlažno sanjamo. U pitanju je legenda koja se analizira, najavljuje i prepričava po medijima, komentarima i ostalim ognjištima i pećinama.
Zašto je to tako? Zašto se u Srbiji toliko priželjkuje izborna pobeda evropskih nacionalista, evrofoba i ekstremnih desničara koji će uskoro razbucati Evropsku uniju? Pa, možda, samo možda, zato što u toj istoj Srbiji preovlađuju ti isti nacionalisti, evrofobi i ekstremni desničari? Kad ono – šipak. Krivi krastavac ili prava banana. Najnoviji rezultati evropskih izbora zapravo poručuju sledeće: kada se na političkom horizontu pojavi ozbiljnija pretnja po jedan moderni, panevropski, beli, sekularni, buržoaski ili srednjeklasni način života, Evropljani zbiju svoje redove i izađu na glasanje. Neko tada zaista zaokruži lokalnog fašistu i islamofoba koji gurka Italiju ili Mađarsku „na prvo mesto“.
Ali zato mnogi drugi zaokruže proevropskog liberala ili zelenog ekologa. Koji Evropu uopšte ne dovodi u pitanje, naprotiv. Jednostavno je. Uprkos našim narajcanim maštarijama i plitkim strastima, na čelo Evrope nije došao, niti će doći, nekakvi Vojislavi Šešelji i Boškovi Obradovići. A ukoliko smo zbog toga razočarani, za to nisu krivi krastavci. Krivi smo mi.