Foto: Google
Nikad se dovoljno nisam mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda.
Kad čovek prenoći u Mostaru, nije zvuk ono što ga probudi ujutro, nego – svetlost. To znam iz iskustva. Svetlost me je dočekala pri dolasku u Mostar, pratila za vreme mog boravka od jutra do večeri, a docnije, po odlasku, ostajala u meni kao glavna karakteristika moga sećanja na Mostar.
Uvek mi se činilo da je to što sija nad ovim od prirode povlaštenim gradom, i što prožima sve u njemu, neka naročita svetlost, izuzetna po jačini i kakvoći. Uvek sam mislio da se njom mora da ulaže u čoveka ljubav za život, hrabrost i vedrina, smisao za meru i stvaralački rad.
Nikad se dovoljno nisam mogao nagledati te svetlosti, iako sam je sretao svuda. Nje ima u smehu ovih ljudi i jasnim samoglasnicima njihovog govora, na licima mladića i devojaka u predvečernjoj šetnji. Ona se prelama kao zlatan, nemiran odblesak u čaši mostarske žilavke, živi kao sabijena snaga i slast u ovim breskvama i trešnjama. Ona se krije u senovitoj, hladnoj vodi sa Radobolje.
Po njoj je Neretva najsvetlija naša reka, po njoj i sam goli krš okolnih brda ima neku stihijsku veličinu. Ona zari iz priča o borbi mostarskih ljudi za današnju slobodu i sija iz sadašnjih napora, za napredak u svim pravcima.
Po toj svetlosti ja se najbolje sećam Mostara.
Ivo Andric, 1946