 - dokumentarni film i knjiga o „Krugu“ i antiratnom pokretu u Srbiji – a koji nikad do sada nije objavljen.){kind=link}
Fotografija: Facebook/Električni orgazam/Goranka Matić
Nije “okrugla” godišnjica: Električni orgazam 13. januara ove godine napunio je, pazi sad – 41 godinu. Ipak, zbog pandemije covida 19 kultni beogradski sastav nije održao planirani koncert kojim bi se jubilej obeležio na pravi način. Upravo zato objavljujemo intervju koji je Srđan Gojković Gile prije nekog vremena dao za projekat „Beogradski krug“ (čija je realizacija u toku) – dokumentarni film i knjiga o „Krugu“ i antiratnom pokretu u Srbiji – a koji nikad do sada nije objavljen.
Teme razgovora bile su atmosfera u Srbiji s početka devedesetih i antiratni angažman beogradskih rokera, singl sa pesmom „Slušaj ‘vamo“. Intervju je “apdejtovan” samo konstatacijom u vezi sa brojnim društvenim turbulencijama i lomovima koje “pamti” grupa, te pitanjem o tome da li krokodili i dalje dolaze. dolaze a, imate li utisak da krokodili i dalje odnekud dolaze, nadiru, ili da su se sigurno ukotvili. Vidite li naznaku stanja u kojem krokodili odlaze.
https://www.youtube.com/watch?v=N_TWy63w0R8&feature=emb_title
„Sve ovo vreme mi sviramo tu pesmu i ona je stalno aktuelna. Menjaju se glumci u ulozi krokodila, ali suština onoga o čemu govori ta pesma je ista. Stalno dolaze neke nove pretnje i strahovi u vidu pogrešnih ljudi na pogrešnim mestima. Zato je ta pesma i aktuelna svih ovih 40 godina, od kad je objavljena 1981. godine“, odgovoriće Srđan Gojković Gile na to pitanje.
Neumorni Gile (FOTO: Facebook/Električni orgazam)
Šta je karakterisalo javni prostor i medije u Srbiji i Beogradu 1992. dok je već besneo rat u Hrvatskoj i kada su se brojali dani do početka krvoprolića u Bosni?
– Ono što mi prvo pada na pamet kao karakteristika tog perioda su izuzetno primetna državna kontrola nad medijima i politička propaganda, veoma primetna namera da se kontroliše javno mnjenje preko radija, televizije, novina, da se servira svoja verzija događaja. Na samom početku sukoba sa Hrvatskom sam još mogao da gledam i hrvatsku televiziju, bilo je bizarno da se jedan te isti događaj potpuno drugačije prikazuje na hrvatskoj televiziji, a drugačije na beogradskoj. To je moja prva asocijacija na medije početkom devedesetih godina. Karakteristika tog perioda je, dakle, bila da je u stvari državni aparat zapravo počeo da totalno očigledno i bez rukavica koristi svoju političku snagu, da u stvari fura neku priličnu agresivnu propagandu kroz sve medije, kroz televiziju i novine. To je nešto što je meni ostalo kao najjači utisak da je to bilo prilično agresivno i da se niko nije mnogo ustručavao da to onako očigledno zloupotrebljava. Mislim na tu političku garnituru koja je kontrolisala medije.
Ustanovljava se nova novokomponovana muzika. Činilo se da muzika prati ratnu politiku i ratne avanture?
– Novokomponovana muzika nije nastala baš početkom devedesetih godina. Ona mutira sve vreme i dan-danas se te promene, kao i svuda, dešavaju i u toj vrsti muzike. Ona je izašla iz onih nekih narodnjaka osamdesetih godina, samo što je možda još dobila, ono što je u muzičkom smislu bila karakteristika tu početkom devedesetih, neki element više, kao disko narodnjaci, ili ne znam kako bih to nazvao. I počela je da bude mnogo prisutnija u svim medijima, mnogo više nego što je bila osamdesetih. I osamdesetih je bilo toga, ali bilo je i rokenrola, bilo je i drugih stvari, a onda, početkom devedesetih, rokenrol manje-više nestaje sa državnih medija, ili ga ima ali u nekim totalno bezveznim terminima. U stvari, sad je situacija zapravo još gora. Tad je bila kao neka prelazna faza, sad ga skoro uopšte nema. Tad je polako počeo da se gura u drugi plan, pošto je političkoj garnituri odgovaralo da pušta nešto što je neka glupa zabava, a ne ljude koji su možda imali političke stavove i možda bili protiv te garniture na vlasti u Srbiji.
https://www.youtube.com/watch?v=OJUyhL3dRbU&feature=emb_title
Šta je radio Električni orgazam, šta su radile vaše kolege iz drugih bendova?
– Električni orgazam je krajem 1991. okončao jedan period hibernacije. Mi u stvari od 1989. do jeseni 1991. nismo radili. Ja sam u tom periodu radio sa Vladom Divljanom. Kada je počeo rat, Vladi se sve smučilo, spakovao se i otišao kod tadašnje devojke u Australiju i ostao tamo dugi niz godina. Ali se malo pre toga vratio Čavke iz Australije. To je bilo ono što smo čekali da se Orgazam ponovo aktivira. Tako da smo krenuli da radimo novi album i da sviramo koncerte. U tom stadijumu smo u stvari dočekali početak rata i već 1992. snimili taj singl “Slušaj ‘vamo”, kao Rimtutituki, zajedno sa Brejkersima i Ekatarinom Velikom. To je bio period kad još uvek nije počeo rat u Bosni. Ja se vrlo dobro sećam pitanja na pres konferenciji, na kojoj je novinar pitao što ste vi snimili antiratnu pesmu kad je rat završen, mislivši na to da se stišavaju sukobi u Hrvatskoj. To je ono što mi je baš ostalo u sećanju, pošto ja nisam video to tako, ja sam video da se najgori rat tek priprema. Bili smo odjednom u nekom getu, mi koji smo bili jugoslovenski bend koji je svirao svugde od Slovenije do Makedonije, odjednom više nismo mogli nigde da idemo. Ostale su nam samo Srbija i Crna Gora u kojoj nikad nešto mnogo nismo ni svirali, i Makedonija. Sećam se da smo te 1992. preživeli zahvaljujući Makedoniji u kojoj smo imali turneju od po deset koncerata, a pre toga smo svirali možda samo u Skoplju, možda i u Štipu. Odjednom smo videli da postoje i druga mesta, zato što je bila tolika ekonomska kriza u Srbiji, toliko je pala kupovna moć, da je Makedonija odjednom mogla da plati bilo koji srpski bend da svira u bilo kom selu i više smo zaradili u nekom selu, nego što bismo zaradili u nekom velikom gradu u Srbiji, mada je taj period bio kratak, možda samo 1992. -1993.
Kako je došlo do projekta Rimtutituki?
– Rimtutituki projekat je nastao u SKC-u. Bio je jedan apel da javne ličnosti podrže peticiju protiv nasilne mobilizacije, zato što je bilo dosta ljudi koji su mimo svoje volje regrutovani i slati u rat u Hrvatsku. Tako smo se tu našli, članovi EKV, Partibejkersa, Električni orgazam, Rambo Amadeus, ne znam da li je bilo još nekih, ali uglavnom su to bili najpoznatiji beogradski bendovi koji su radili u to vreme. Onda su Cane i Čavke u razgovoru došli do ideje: hajde da mi napravimo neku antiratnu pesmu. Već posle dva-tri dana našli smo se u SKC-u na probi. Tada još uvek Milan nije bio tu. U stvari, pesmu smo napravili samo Orgazam i Brejekrsi, Milan se priključio na samom snimanju kada je muzika bila napisana i tekst. Ne sećam se zašto, ne sećam više razloga zašto, ali, uglavnom, sećam se da su na probi bili samo Orgazam i Brejekrsi. Onda smo ušli u studio koji nam je dao Željko Mitrović. Tada je bio vlasnik tonskog studija Pink, a danas je vlasnik Televizije Pink. On nam je dao da besplatno snimimo pesmu u njegovom studiju i onda je Radio B92 objavio taj singl, za koji smo mi insistirali da nikad ne bude u prodaji, nego da se poklanja ljudima. Onda smo pravili promociju kad smo svirali 9. marta 1992. na kamionu po ulicama Beograda i sa kamiona delili ploče ljudima koji su nas pratili.
Rimtutituki na turneji na ljeto 1992. godine (FOTO: Facebook/Električni orgazam)
Kako je izgledao nastanak tog sada kultnog singla, kakve su bile probe, dogovori?
– Nije ih ni bilo, zapravo, bila je jedna proba, mi napravili stvar, došli sutra. Ono što se sećam u stvari u vezi samog snimanja je, zapravo, da onaj drugi deo, onaj kao kad se odjednom promeni rif u pola pesme – u stvari nije postojao. Taj deo je zapravo Anton krenuo da svira, taj a la Led Zeppelin rif na samom snimanju. Tako da je taj drugi deo pesme „Mir, brate, mir“ zapravo nastao potpuno spontano, jer to je uživo snimljeno, sve je bilo kao lajv, samo je vokal posle nasnimio Cane. Tako da je ovaj u stvari džeming nekako obogaćen tim drugim delom koji je, koliko se ja sećam, ta dva ili koliko je bilo akorda, to sam ja krenuo da sviram. To je onaj glavni, prvi deo pesme, onda je Cane smislio veći deo teksta i nazovimo to melodijom pevanja, u nedostatku bolje reči. Onda je Anton na kraju kao dodao taj rif, to je ono čega se sećam. Onda je došao Milan i snimio još tu slajd gitaru i otpevao neke odgovore, na to Canetovo pevanje u refrenu.
Ta pesma i po tekstu i po muzici u stvari uhvatila jedan momenat koji verovatno govori mnogo više nego mnogo reči?
– Da. To je zato što se sve to vrlo brzo i spontano desilo od trenutka kad smo mi dogovorili da ćemo da radimo tu pesmu, za dva-tri dana smo se već našli, u jednom danu smo napravili pesmu, na jednoj probi, već za dva-tri dana smo je snimili i ona je već za dve nedelje izašla. Tako da nije prošlo ni mesec dana od početne ideje do gotovog singla koji je bio odštampan.
Koliko je vama lično bilo važno da napravite tu pesmu?
– Meni lično je bilo prilično važno to što je, u stvari, bila velika medijska blokada i do mene su stizali neki totalno ludačke vesti, da neko u Zagrebu priča kako smo ja i glumac Bjelogrlić poginuli kao neki srpski dobrovoljci na frontu. To je meni bilo totalno ludilo. Totalno se nije znalo ko je na kojim političkim pozicijama. Ja nisam ni imao kompjuter, telefonske veze su bile u prekidu. Meni je bila ideja OK. Ova pesma će u stvari objasniti našim ortacima u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, na kojim političkim pozicijama mi stojimo. Bez obzira što se zvaničnim kanalima sigurno neće puštati na zagrebačkoj televiziji ili slovenačkoj ili bosanskoj, ona će posebnim kanalima doći do naše publike i to je ono što je meni bio bitan razlog u tom trenutku.
Bend je i nakon 41 godinu aktivan (FOTO: Longplay.rs/Goranka Matić)
Na kakve reakcije je to nailazilo kod vaših fanova?
– Naši fanovi su bili oduševljeni. Ljudi koji su u to vreme bili ta urbana populacija, da ih tako nazovem, a veći deo te populacije se u narednim godinama razbežao i napustio Srbiju, Beograd, Jugoslaviju. Govorim o toj fazi između sukoba u Hrvatskoj i neposredno pre početka rata u Bosni tako da je još uvek dosta ljudi bilo. Već u narednim mesecima i sledeće godine gomila te naše publika je zapravo emigrirala.
Temeljne karakteristike grada bile su ugrožene i napadnute. Tad je počela i u izvesnoj meri devastacija grada. Kako ste do doživljavali?
– Razni ljudi koji su emigrirali iz ratom zahvaćenih područja, počeli su već da dolaze u Beograd, iz raznih krajeva. U početku je to bilo iz Hrvatske, iz Slavonije, pa onda u kasnijim godinama i Bosne, tako da je, s jedne strane, bio veliki priliv ljudi koji su dolazili u Beograd, a sa druge strane bio je odliv ljudi, ne starih Beograđana, nego mlađih koji su, zapravo, bili naša publika. Oni su napuštali grad.Tako da je meni to bio najjači utisak, da odjednom, kad hodaš gradom, ne srećeš ljude koji su se oblačili na svoj način, imali određeni stil, njih je bilo sve manje, a dolazili su neki drugi ljudi. Srećeš neke ljude koji u tom trenutku nisu izgledali kao Beograđani pošto i nisu bili Beograđani, nego su došli. Naravno, ja ne okrivljujem te ljude, nego samo dajem komentar kako je to meni izgledalo. Znači sretao sam ljude koji drukčije izgledaju, kao da je neko zadržao scenografiju a odjednom promenio glumce i statiste u nekom filmu koji je do tada bio nešto, a onda postao nešto drugo.
O čemu ste razgovarali, kakve stavove iznosili, mislim na rokere i na vaše društvo. Da li ste mislili tad o nekoj vrsti drugačijeg angažmana?
– Cela ta ekipa oko ova tri benda koji su i činili Rimtutituki su imali manje-više slične političke stavove u to vreme i svi su doživljavali to kao diktaturu Slobodana Miloševića i garniture koja je bila na vlasti. To je bilo nešto što je nama bilo totalno strano, pošto niko od nas nije imao nacionalističke ideje, a ključna karakteristika bila je porast nacionalizma, što je nama bilo totalno strano, jer smo odrasli kao deca neke druge zemlje, Jugoslavije. Jako smo puno putovali, svirali, poznavali i imali prijatelje u svim delovima Jugoslavije. Nama je to bilo totalno nenormalno ponašanje, da neko moje ortake s one strane granice proglašava za neprijatelje i zločince. To je bilo generalno naš stav, ali niko od nas nije imao nikakve ambicije da se politički angažuje u smislu da postane deo neke političke stranke, ili da na taj način ispolji svoje stavove i angažman, već smo pokušavali da kroz umetničko delovanje, pre svega na tom najdirektnijem protestu protiv rata sa tom pesmom „Mir, brate, mir“, iskažemo šta mislimo o tome. I ova tri benda su i pojedinačno imali svoje pesme koje su govorile o tome, kao na primer „Seks, droga, nasilje i strah“ Električnog orgazma, ili ceo taj album koji se zvao „Balkan Horor Rock“ koji je izašao 1992. To su sve bili komentari, ta mrtvačka glava koja je bila na naslovnoj strani tog omota, tako da to su bile neke poruke na tom nekom umetničkom nivou.
Gile u Beogradu na nastupu Rimtutitukija (FOTO: Wikimedia/Ranko Tomić)
Po iskustvima drugih, i diktatura bi trebalo da pogoduje rokenrolu. Sticajem okolnosti i zbog te emigracije koju ste pomenuli ovde to nije bio slučaj?
– Diktatura na određeni način jeste bila inspirativna, u smislu da je bila vrsta inspiracije za neke angažovanije tekstove ili tako nešto. Deo toga jeste bio inspirativan. Odjednom smo imali nekog ko je bio, da tako kažem, neprijatelj našoj filozofiji života. Imali smo i pre, ali ovog puta to je baš bilo drastično. Do tog trenutka nisu ljudi ginuli, nije bilo bratoubilačkog rata. Onog trenutka kad je to krenulo onda smo i mi osetili potrebu da se malo direktnije uključimo, mada sam ja lično bio protiv nekakvog dnevno-političkog angažmana, da sad nešto imenujem neke ljude. Uvek sam voleo da imam neku vrstu komentara koja bi mogla da se primeni u bilo kojoj sličnoj političkoj situaciji. Kao, na primer, početkom osamdesetih, kad sam napisao „Krokodili dolaze“, oni su jednako mogli da se primene i 1992., 12 godina pošto su nastali, kad su dolazili ta garnitura i režim Slobodana Miloševića. To je bio moj umetnički odnos prema tome, a bilo je i drugih koji su verovatno imali i neke direktnije komentare.
Posle toliko godina, dakle više od četvrt veka, nameće se komparacija. Prepoznajete li nešto u javnosti u društvu i u politici i danas?
– To je stvarno neko bizarno ponavljanje istorije koje se dešava ovde stalno. I u odnosu na ono što je bilo i pre režima Slobodana Miloševića, pa tako i danas. U stvari ono što je isto to je da stalno postoji kult neke ličnosti koji vlada. Tako je bilo i za vreme Tita, tako je bilo kad je bio Slobodan Milošević, tako je i dan-danas u Srbiji. To je nešto što je meni glavni utisak da u stvari ovde uvek postoji kult nečije političke ličnosti i da je taj neko ko je na vlasti u stvari, nekakav monarh, srednjevekovni totalitarni vladar svega i onaj koji kontroliše sve. To je nešto što je slično sa onim što je bilo i devedesetih i što je bilo, kao što rekoh, u Titovo vreme, pa i dan-danas.
Kultna fotografija Goranke Matić (FOTO: Goranka MAtić/Rokm muzej)
Kako gledate na grad i muziku danas, u odnosu na period o kojem govorimo?
– Grad se stalno menja. Ja danas ne izlazim toliko često. Sad sam u srednjim pedesetim godinama, tad sam imao još tridesetak kad je počinjao taj građanski rat, tako da sam još aktivno izlazio i po klubovima i po kafićima. Uglavnom mi je to dosadilo, tako da nemam sad uvid kao što sam imao onda. Pošto sam stariji, prošla me je volja za tim stalnim izlascima u grad i nisam možda najkompetentniji sagovornik da procenim kakva je sad situacija. Naravno, grad se stalno menja i ono što je sad karakteristika urbane populacije je vidljiva apatija i to da su ljudi užasno razočarani. Početkom devedesetih je bila još uvek neka prilično jaka nada da tu nešto može da se promeni i to je možda najveća razlika sa početka devedesetih i današnje situacije. Generalno, koliko sad vidim, ljudi su manje-više tog mišljenja da je stalno neka situacija sjaši Kurta da uzjaše Murta, i mislim da to ide u nedogled. Menjaju se, kao, neki vladari, ali u stvari sistem zapravo se ne menja i to je ono što je problem.
Bojan Tončić i Zoran Amar,Lupiga.Com