Ne treba da se plašimo države. Država treba da se plaši nas. Ona postoji da bismo u njoj imali normalan život, a ne da bi neko imao vlast
Srbija je naša zemlja i niko nema pravo da je otima, ni da pomisli da je on država, da su nečiji interesi jači od zakona, da su nezaposleni, penzioneri, lekari, zanatlije, vojnici… manje vredni i manje bitni od savetnika, sekretara, ministara, od predsednika.
Svi imamo jednaka prava na život. Ne može neko samo da preživljava, a drugi da bude iznad života. Neko da živi u strahu, a neko da strahom vlada. Ne sme život da zavisi od nekog koalicionog sporazuma, partijske knjižice, poznanstva, samovolje i kaprica. Niko ne sme da bude vlasnik naših života.
Naša zemlja ne sme da bude zemlja fantomki, Beograda na vodi, a Srbije na hlebu i vodi, tajnih dogovora i javnog blaćenja. Zemlja u kojoj se kod lekara ide sa kovertom umesto sa zdravstvenom knjižicom. U kojoj se plaća reket umjesto poreza. U kojoj se diploma kupuje, a posao dobija preko partije. Gde seljake teraju sa zemlje, a mlade iz zemlje, dok sve nas zajedno teraju u rat, da bi se posle rata stideli časnih veterana, a da nam pridiku drže ratni zločinci.
Ne treba da se plašimo države. Država treba da se plaši nas. Ona postoji da bismo u njoj imali normalan život, a ne da bi neko imao vlast.
Ne bratija i partija, nego Srbija. Ovo je naša zemlja, ima zakone. Ko te zakone mora da poštuje? Pa, prva vlast. Zakoni moraju da važe za svakog podjednako, u po dana, u po noći, u bilo kom selu, u bilo kom gradu. Ako zakon ne važi za sve podjednako, onda ovo nije država, nego družina. Niko ne sme da bude kriv bez suda, ni bogat bez truda. Sud mora da sudi po pravdi, ne po diktatu. Po zakonima države, a ne partije.
Institucije nisu krpe. Treba im vratiti smisao, a nama dostojanstvo. Da ne šapućemo dok se kriminalci grohotom smeju iz državnih kabineta.
Poslodavci treba da zapošljavaju, zdravstvo da leči, poljoprivreda i stočarstvo da hrane, prosveta da nas uči, turizam da nam ugađa.
A država? Država treba samo da radi svoj posao i da odgovara za njega. A neko će morati da odgovara. Za lažne diplome, štetne ugovore, za rušenje kvartova, za vezivanje ljudi, za krađu penzija, za uhođenje novinara, vređanje sindikata, ostavljanja na cedilu invalida rada. Za živote iz helikoptera i poplava.
Nismo osuđeni da trpimo, imamo pravo da živimo u uređenoj državi. Ne tuđoj, već našoj. Imamo pravo na dostojanstven život. Bez straha. Jer, o nama se radi.
Imamo ljude, reke, zemlju, nebo. Svoju istoriju, kulturu i budućnost. Nismo ništa manje sposobni, ni manje vredni, ni manje pametni od bilo koje druge nacije. Ništa nam ne fali. Fali nam samo dobra uprava. Dobra država. Kad ona obezbedi fer pravila, pobeđivaće najbolji, a ispadati najgori. Dno više neće biti na vrhu.
Ne treba mi da se menjamo. Država mora da se reformiše. To nam niko sa strane neće doneti. Ni Brisel, ni Peking, ni Vašington, ni Moskva.
Ovo je naša zemlja. Srbija nije ničije igralište. Mi nismo igračke. Ovo je naša zemlja i mi smo ljudi sa kičmom, građani, ne podanici. Promene moramo da pokrenemo i izvedemo mi, svako od nas posebno, i svi zajedno. Nema ko drugi.
Ljudi koje čekamo smo mi!
Ovaj tekst je pretipkana forma promotivnog spota Saše Jankovića, nezavisnog kandidata na predstojećim predsjedničkim izborima (2. april) u Srbiji. Saša Janković rođen je 1970. godine u Loznici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1996. godine. Na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu završio je 2005. godine specijalističke studije i stekao zvanje specijaliste za nacionalnu i globalnu bezbednost. Objavio je više naučnih i stručnih radova na srpskom i engleskom jeziku. Karijera: 1994.- 1997. – novinar u agenciji Beta, 1997.-2000. – stručni saradnik u Ministarstvu za omladinu i sport, 2000.-2001. – sekretar Saveznog ministarstva sporta, 2001.-2003. – pomoćnik saveznog sekretara za sport i omladinu, 2003.-2007. – nacionalni pravni savetnik u Odeljenju za demokratizaciju Misije OEBS-a u Beogradu, 2007. – 2017. Ombudsman Republike Srbije (Zaštitnik građana).