Ništa lakše – ni jeftinije – nego se sedamdeset i pet godina kasnije okomiti na nacističko-kvislinšku tvorevinu, „entitet“, Nezavisnu državu Hrvatsku.
Studija slučaja: Vučić i NDH
Ništa lakše – ni jeftinije – nego se sedamdeset i pet godina kasnije okomiti na nacističko-kvislinšku tvorevinu, „entitet“, Nezavisnu državu Hrvatsku. Šta je i kako je bila NDH, svima nam je itekako poznato još od 1945, hvala na pitanju. Gledam tu sramnu i jeftinu predstavu u Kinoteci pre neki dan: tamo – uz sasluživanje sve neizbežnijeg Mileta Dodika koji ne izbija iz Beograda, sve u panici da hoće li preživeti tamo kod sebe – Aleksandar Vučić zapomaže nad tužnom sudbinom Srba u Hrvatskoj za Endehazije, a pogotovo danas. Kaže naš bivši i budući premijer da u Hrvatskoj nedostaje „80 odsto Srba“. Kojih 80 odsto i u odnosu na koji prvobitni broj? To me je podsetilo na čuvenu sintagmu Matije Bećkovića: „ostatak zaklanog naroda“. Niko se još nije našao – ponajmanje Matija – da nam objasni koliki je bio „narod“ pre nego što ga je „zaklalo“, pa koliki je pretekli „ostatak“. Naime, mora da je bio mnogo veliki čim ga je ostalo celih 12 odsto stanovništva tadašnje Hrvatske iz 1991, posle „klanja“. Još je Vuk Mahniti (Drašković) vrištao o „najvećem srpskom gradu“ pod zemljom, Jasenovcu to jest, sa nešto između 700 hiljada i milion i po zemljaka pod zemljom. Posle je malo ohladio. U cifre ne bih ulazio – to su Kočović i Žerjavić, dva vrsna i poštena demografa, obavili kad je trebalo, iz inostranstva. Ovde je nešto drugo u pitanju: politika i histerična predizborna kampanja.
Imaju moji Piroćanci izreku: vaditi nož na mrtvo kuče. To je kad se neko besplatno kurči, a nema nikakve opasnosti. Kurčiti se danas na davno upokojenu i sahranjenu Nezavisnu državu Hrvatsku besplatno je i pritom jeftino do mučnine. Svi mi vrlo dobro znamo šta je NDH bila i ne treba nas podsećati još jednom, pogotovo ne na ovako providan i jeftin način. Još bolje znamo šta se desilo od 1991. do 1995. i kasnije sa Srbima iz Hrvatske, hvala lepo. A pogotovo dobro znamo koja je bila uloga Voje Šešelja, Tome Nikolića i Aleksandra Vučića u zajedničkom zločinačkom poduhvatu Slobodana Miloševića, njegovih drugova i Franje Tuđmana. Onaj nesrećnik Bora Jović to je lepo objasnio u svojim memoarima: eto vam Srba iz Hrvatske, radite sa njima šta znate, nas zanima podela Bosne kao i vas, rečeno je Tuđmanu, a Srbe iz Hrvatske neka nosi đavo – kao što ih je i odneo.
Dakle, Aca Vučić vadi nož na mrtvo kuče u Kinoteci, prenemaže se i bogoradi nad „80 odsto“ Srba koji fale (ne kaže od kog broja je tih 80 odsto). To polako počinje da liči na one predloge da Hrvatsku tužimo za „genocid“ počevši od barem 1914, ako ne i ranije. Od tih predloga se – slava Bogu – odustalo ubrzo, pa se nismo brukali dalje. Ima tu, međutim, jedne druge, dublje i duže priče:srpski i hrvatski nacionalizmi hrane se jedan drugim. Niti su Kramarko & Company, niti Vučić i drugovi, mogli jedni drugima da učine bolju uslugu nego ovim hinjenim „zaoštravanjem“ odnosa između Srbije i Hrvatske ovih dana. Sve je to foliranje, sestre slatke i braćo moja u Hristu. Obojica vade nož na mrtvo kuče: Karamarko u panici zbog klimave vlasti mora da nađe neprijatelja, jer mu je stranka agresivno-šovinistička i bez neprijatelja ne može; Vučić je u kampanji, a Dodiku se klima sve, neka tužilaštva mu dahću za vrat, pa je svako zatezanje dobro. Drugim rečima, ovo zatezanje i vađenje noža na mrtvo kuče odgovara vlastima i u Beogradu i u Zagrebu. To se vidi već iz ohlađenih izjava Vučića u protekla dva dana. Zagreb, Karamarko to jest, i dalje hinjeno zateže priču o otvaranju raznih poglavlja za priključenje: To je licemerje: Hrvatska se – s pravom – užasavala slovenačkih ucena tokom procesa priključenja EU, a zbog nekoliko hektara mora u Piranskom zalivu i neke vukojebine u Zagorju, nad Sutlom, neke Svete Gere. Onda su obećavali da neće ometati priključenje Srbije EU – ni po koju cenu, da bi sada počeli da ucenjuju ovim ili onim detaljima, svejedno kojima, jer su ionako prolazna pojava.
Ovo veštačko zatezanje odnosa jeftina je politička podvala. I jedni i drugi imaju isti cilj: jačanje sopstvenih političkih pozicija u okolnostima koje im nisu naklonjene. Vučić je u predizbornoj histeriji (objektivno nepotrebnoj, ali to je drugo pitanje), a Karamarko i HDZ sede u klimavoj vladi sa nepredvidivim premijerom iz Kanade i prevrtljivim partnerima iz koalicije Most. Uprkos svemu tome, Vučić i Karamarko razumeju se odlično: pa nije Vučić tek tako prvi čestitao Karamarku u tom trenutku neizvesnu pobedu u parlamentarnim izborima.
Pre neki dan, dok smo se okupljali u Ive Lole Ribara 35, na mestu ubistva Slavka Ćuruvije, jedan prijatelj koji se upravo vratio iz Zagreba rekao mi je: oni tamo više se i ne prave da nisu fašisti, za razliku od ovih ovde. Jedni se prave, drugi se više i ne prave, a isti su.