Zalud prolivena krv vlastite mladosti besramno se koristi u politikantske svrhe
Priredio: Pavle Radić
17. juna 2019
Dok su nedužni vojnici na Košarama, karauli na obroncima Prokletija, proleća 1999. ginuli za odbranu Miloševićeve zločinačke politike, tih dana su radikalski pomagači u zlu – Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i još neki radikalski ratni huškači – dobili rešenja o dodeli enormno velikih državnih stanova u najotmenijim delovima Novog Beograda. Baštinici zločinačke politike, zagrcnuti kvazipatriotskim frazama, sad bajagi obeležavaju dvadesetogodišnjicu jelda slavne bitke na Košarama, e da bi licemernim podsećanjem na vojničko herojstvo u stvari slavili zločinačku politiku čiji su bili protagonisti. Računaju dakako i na kolateralnu dobit – jačanje Vučićevog autokratskog kulta i učvršćivanje privilegovanih pozicija njegovih bespogovornih slugana. Šta o pogibiji i ranjavanju velikog broja vojnika na Košarama kaže rodbina žrtvovanih vojnika, dakako nismo čuli i videli. To je moral baštinika zločinačke Miloševićeve politike. Bedno, šta drugo reći. Njihovo beščašće nema kraja.
Sreća u nesreći je to što je bar manevarski prostor brutalnog atakovanja na susedne narode – na novonastale države na prostoru bivše Jugoslavije prema kojima neuništivi srpski nacinalizam i dalje gaji neskrivene pretenzije – danas bitno smanjen (izuzmemo li BiH, koju je Dejtonski sporazum priznanjem paradržave RS ostavio u raljama srpskog nacionalizma). Siledžijsko razmahivanje vojnom silom više nije moguće – Srbija je ekonomski, vojno i demografski propala, daleko je od evropskih integrativnih tokova, zarobljena je starim ideološkim matricama i provincijalnim nacionalističkim samoobmanama. Razjedaju je ogromna korupcija i kriminal, a društvo je autokratskom uzurpacijom svih nacionalnih institucija i resursa svedeno na apatičnu i obeznađenu masu.
Sa slabom ekonomijom, politički i moralno kompromitovani pred susedima i svetom, baštinici zločinačke politike iz devedesetih prošlog veka, pored konstantnog političkog provociranja suseda, koriste i plačljivu nacionalističku samoviktimizaciju. Besramno zloupotrebljavaju srpske žrtve koje su – u izvornom smislu – pre svega žrtve ratne politike srpskog nacionalizma. Manipulacijom srpskim žrtvama (o tuđim žrtvama sa zvaničnih državnih adresa nikad se reč ne čuje, čast pojedinim NVO koje se bave humanitarnim pitanjima i ljudskim pravima) i politikantskom inverzijom uzroka i posledica ex-YU ratova, vlast bi da abolira srpsku imperijalnu ideologiju i politiku koja se u promenjenim okolnostima i danas nastavljam sa nešto, silom prilika, izmenjenim metodama. Ona bi takođe da abolira srpske pokretače i kolovođe ratova, da ih pretvori u nevinčad, u jelda patriote koji su se u “turbulentnim vremenima svetske istorije”, ni krivi ni dužni – što’no se kaže, na pravdi boga – našli na meti tradicionalnih srpskih dušmana (zna se kojih: Zapad, Vatikan i njihove ovdašnje ispostave).
U kalendar ritualnog manipulisanja srpskim žrtvama kojih, da ne bude zabune, niti je bilo malo niti su bile krive za svoju zlu sudbinu – ove godine uključeno je i obeležavanje dvadesetgodišnjice borbi na Košarama. (Žrtve su bile daleko od centara političkih i vojnih odlučivanja, bile su daleko od očiju i još dalje od srca i brige onih koji su donosili krupne političke i vojne odluke fatalne za njihovu, kao i sudbine stotina hiljada, pa i miliona stanovnika bivše zemlje.) Na svečanoj akademiji u Centru Sava okupila se probrana kvazipatriotska profiterska bulumenta, među njima mnogi od onih koji su onomad besomučno huškali, i još uvek to rade, protiv bilo kakvog kompromisa sa kosovskim Albancima, prema kojima je Miloševićev režim – plebiscitarno podržan srpskim nacionalizmom – onomad uveo aparthejd.
O Miloševićevoj politici zla, o uzrocima ne samo rata na Kosovu, o uzrocima između ostalih i bitke na Košarama u kojoj su besmisleno žrtvovani nedužni vojnici (jer Kosovo nije odbranjeno, kako je posle Kumanovske kapitulacije slavodobitno izjavio ratovođa Milošević) nije rečena nijedna poštena reč. Licemerje i ljigav govor Vučića za opsenit naivne vrvili su od kvazipatriotskih fraza, bez imalo iskrenog žaljenja zbog nepotrebnih pogibija i ratnog sakaćenja mladih ljudi ne samo na Košarama, čije se besmislene smrti i stradanja koriste za pranje zločinačke politike koja je pored ostalih naroda bivše države i Srbima donela ogromna stradanja i civilizacijsku sramotu. Ali ko u današnjoj rđavom politikom sluđenoj Srbiji iskreno misli o smislu nepotrebnih srpskih žrtva, o nacionalnoj časti i dostojanstvu, o realnom životu. Niščima ovde ništa nije sveto. Zalud prolivena krv vlastite mladosti besramno se koristi u politikantske svrhe.