Izvorni kreatori zla ostaju neosuđeni
Jedno je biti Srbin pre Miloševića, a nešto sasvim drugo posle njega.
Jedno je biti bosanski Srbin pre Karadžića i Mladića, a nešto sasvim drugo posle njih i njihovih nedela.
Zlo u nama, niklo u prestižnim nacionalnim salonima i zalivano nacionalističkim himerama – zgusnulo se, kondenzovalo, i kroz strašne zločine tokom ratova devedesetih pokazalo svoje nakazno lice. Na nesreću sadašnjih, ali i budućih generacija, jer se korenje istog banalnog zla i danas obilato zaliva, čekajući trenutak da ponovo pokaže vlastitu dubinu u krvi ljudskoj.
Dugogodišnja nacionalistička i populistička propaganda brutalno je zgazila savest i čovekoljublje u nama. Doduše, ne u svima. Ne u onima koji se nisu dali, onima najčestitijima i najmoralnijima koji su proterani iz zemlje ili na margine društva, gde se i danas nalaze.
Zatrovani zlom, susede smo tretirali i tretiramo kao neljude, a sebe kao čestit narod i, uvek, nevinu žrtvu. Predratna profesorka biologije sarajevskog univerziteta i članica ratnog vođstva bosanskih Srba Biljana Plavšić – tokom zla u BiH nije se skidala sa beogradskih i paljanskih TV ekrana – Bošnjake je proglasila za genetski otpad, nasuprat nas, genetski superiornih Srba. Među takozvanom intelektualnom elitom, Plavšićka nije jedina sa takvim i sličnim rasističkim predratnim, ratnim i postratnim ispadima, čak bi se reklo da je ona – pravilo a ne izuzetak.
Zar je onda čudno što su razni frustrirani tipovi rado dočekali ratove, odbacili sve moralne skrupule i krenuli u bezočno ubijanje i pljačku inovernih komšija, a tobože u ime spasa srpstva. Ni posle tragičnih posledica, i po srpski narod, od zla se nismo otreznili, bar ne u društvenom mejnstrimu kojim i dalje dominiraju jahači apokalipse. Do tuđih žrtava, jednako kao i onih iz vlastitog naroda, stalo nam je koliko do lanjskih snegova. Daleko smo od spremnosti da se uzdignemo iz moralnog sunovrata i nacionalne sramote.
Iz centrala zla posebno su trovani Srbi u Hrvatskoj i BiH – ostaci zaklanog naroda, poetski ih je trovao i danas slavljeni pesnik, nesrećni akademik nesrećnog SANU – kojima su nacionalističke elite Beograda namenile ključnu ulogu za kobajagi slobodu i zavetni zadatak – ujedinjenje srpskih zemalja. Kako li se oseća akademik poznat po metaforama, nacionalističkim kratežima koje podmuklo rasipa polupismenoj svetini, on i slična bratija, dok u Haškom tribunalom gledaju banalno finale svojih tlapnji? Osećaju li imalo stida – ako ne zbog brojnih stratišta i zgarišta, onda bar zbog toga što su zaslužni za stvaranje tih “nesrećnika” koji su, zatrovani zlom, završili na haškim optuženičkim klupama, razgolićeni u banalnosti i ljudskom ništavilu?
Ovde omrznuti Haški tribunal, posle višegodišnjeg državnog skrivanja, izveo je mitologizovanog heroja Ratka Mladića na optuženičku klupu i, u finišu vlastitog postojanja, izrekao mu kaznu. U dalekom Hagu presudilo se, u stvari, kondenzovanom zlu srpskih nacionalističkih zabluda, koje je igrom sudbine personalizovano u Mladiću, preambicioznom provincijalcu oskudnog obrazovanja i još oskudnije moralne stamenosti. Moglo je i u nekom drugom, konkurencija zatrovanih i uništenih ličnosti spremnih na sve – nije bila mala. Izvorni kreatori zla i krivci zbog počinjenih zločina te nadasve tragične zatrovanosti srpskog naroda nacionalizmom, uljuljkani u konformizmu, daleko od haške sudnice, bajagi se sablažnjavaju nad presudom Mladiću, bez imalo spremnosti da se suoče sa dokazima optužnice i vlastitom doprinosu zlodelima zbog kojih je Mladić osuđen. Suočavanje sa istinom bi im pokazalo nakazno vlastito lice. Ološ koja je zadugo upropastila srpsku moralnu i egzistencijalnu poziciju u regionu i svetu ne dozvoljava da se nakon svega kroz šta smo prošli – moralno i egzistencijalno uspravimo, ma koliko to bilo teško.
Sigurno je da ćemo se, povodom presude Mladiću, naslušati i nagledati srbovanja i kvazipatriotskog prenemaganja i u Beogradu i u Banjaluci. Na tome se, i ovde i tamo, prave karijere i stiču privilegije. Koga je, i ovde i tamo, uopšte briga za moralnu krepost nacije i pristojan život građana? Presuda Mladiću je u stvari indulgencija ovdašnjem i tamošnjem nacionalističkom ološu, pa ako se već govori o nepravdi Haškog tribunala, onda se ona krije u oslobađanju odgovornosti onih koji su stvorili fenomen Mladić i koji su, u najmanju ruku, isto kao i on, ako ne i više, odgovorni za jeziva zla koja je počinio.
(Autonomija)