Mnogi su očekivali da će 2017. biti zapamćena po trijumfu populizma u Evropi. Ali nije ispalo tako. Umesto toga, glavna priča godine bila je ona o samozvanim pokretima koji ukidaju ili zamenjuju tradicionalne političke partije.
Uzmimo Republiku u pokretu francuskog predsednika Emmanuela Macrona, koja je prošlog proleća odnela ubedljivu pobedu na francuskim predsedničkim i parlamentarnim izborima. Ili pogledajmo kako je krajem godine 31-ogodišnji Sebastian Kurtz postao austrijski kancelar nakon što je prekrojio konzervativnu Austrijsku narodnu partiju (ÖVP) u pokret pod imenom Lista Sebastiana Kurza – Nova narodna partija.
Širom evropskog kontinenta sve više glasača smatra da su tradicionalne političke partije zaokupljene sopstvenim interesima i gladne moći. Uz to, u svetu u razvoju partije sa utemeljenjim pedigreom poput Afričkog nacionalnog kongresa (ANC) u Južnoafričkoj Republici vide se kao korumpirane. U mnogim slučajevima tradicionalne partije su postale ono što politikolozi zovu karteli: one koriste državna sredstva da bi se održale na vlasti i bez obzira na međusobne političke razlike često rade zajedno da bi isključile protivnike.
Čini se da su posebno mladi glasači manje zainteresovani za tradicionalne partije, jer ih vide kao previše birokratske, dakle dosadne. Setimo se čuvene dosetke Oscara Wildea o problemu sa socijalizmom: oduzima suviše večeri. Onda nije neobično što je poslednjih godina većina inovativnih političkih eksperimenata u Evropi izrasla iz uličnih protesta i masovnih okupljanja koji su odbacili hijerarhijske oblike organizacije.
Na primer, španski pokret levice Podemos nastao je posle masovnih demonstracija nezadovoljnih građana 2011. Italijanski populistički pokret Pet zvezdica (M5S), koji je izbio na vrh na parlamentarnim izborima 2013, a predviđa se da će to postići i 2018, iznikao je iz velikih protesta koje je organizovao komičar Beppe Grillo protiv kaste – što je njegov pogrdni termin za vladajuću klasu profesionalnih političara i novinara u Italiji.
Ipak, nešto čudno se dogodilo između nastanka tih pokreta kao spontanih, inkluzivnih uličnih protesta i njihovog uspeha na izborima. Mada ne odustaju od retorike horizontalnih oblika organizacije i participativne demokratije, njihove harizmatične vođe koncentrišu sve više moći u svojim rukama.
Generalnog sekretara Podemosa Pabla Iglesiasa, na primer, idealistički aktivisti pokreta kritikuju zbog hiper-liderstva i onlajn lenjinizma. Iglesias im odgovara da se „konsenzusom ne može jurišati na nebo“.
Grillo nema zvanični položaj u pokretu M5S, koji sebe naziva ne-udruženjem, ali vodi blog koji je ključan za uspeh pokreta, a poseduje i autorska prava na zvanični simbol pokreta. Članovima M5S uskratio je pravo da ga koriste jer su navodno kršili pravila (sadržana u nečemu što se zove ne-statut) njegove antipartije. Oni koji se kandiduju za javne funkcije pod okriljem M5S potpisuju ugovor kojim se obavezuju da plate kaznu ako prekrše partijske principe.
Naravno, politički pokreti nemaju nužno populistički karakter. Kao što su pokazali Zeleni i feministički pokreti, oni se mogu suprotstavljati tradicionalnim političkim formama bez pretenzija da predstavljaju većinu glasača.
Međutim, današnji politički pokreti obično su manje pluralistički nego što su to bile velike partije koje su dominirale posleratnom evropskom politikom. To ima smisla jer pokret podrazumeva ne samo dinamiku, već i pretpostavku da su svi članovi saglasni o tome kojim putem treba ići.
Problem je u sledećem: kada se svi slažu o tome kuda idu, kao da više nema potrebe za širim demokratskim raspravama. Zato su se pokreti koji su prethodnih godina ponikli u Evropi – na levici i desnici – fokusirali na jačanje svojih vođa, a ne na osnaživanje baze, čak i onda kada participativnu demokratiju ističu kao svoj osnovni princip.
I Macron i Kurz su se okoristili osećanjem dinamike i svrhe, ključnom osobinom političkih pokreta koji se bave samo jednim pitanjem. Kurz je ceo ÖVP potčinio svojoj volji. Pored toga što mu je dao novo ime, reorganizovao je njegovu unutrašnju strukturu i promenio zvaničnu boju iz crne u tirkiz. A konzervativna platforma partije jedva da se promenila, što pokazuje da su Kurzovi potezi više usmereni na marketing i potvrđivanje ličnog autoriteta nego na bilo šta drugo.
Podemos, Republika u pokretu i Momentum, pokret mladih koji je pomogao Jeremyju Corbynu da preoblikuje platformu britanske Laburističke partije – nisu važni pre svega kao samosvojni pokreti, već zato što pružaju više političkih izbora građanima, posebno onima nezadovoljnima dvopartijskim sistemima kojima dominiraju dve davno uspostavljene partije sa gotovo identičnim programima.
U Corbynovom slučaju, politički pokret bi mogao da obnovi progresivne kapacitete Laburističke partije i preokrene ono što su mnogi videli kao usvajanje neoliberalnih načela pod bivšim premijerom Tonyjem Blairom. Ali bilo bi naivno verovati da sami pokreti mogu uneti više demokratije u evropsku politiku. Naime, zbog svojih snažnih plebiscitarnih oblika vođstva, oni se mogu ispostaviti manje demokratskima od tradicionalnih partija.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net