Jer ko može reći da druga kakva misao neće doći do svesti o sebi i da taj grob u kome ćemo mi počivati neće biti kolevka jedne nove duše? Kakve duše, ja ne znam.
Rod ljudski nije podložan neograničenom napredovanju. Da se on razvije bilo je potrebno da na zemlji budu izvesni fizički i hemijski uslovi koji nikako nisu stalni. Bilo je vreme kada naša planeta nije bila pogodna za čoveka: ona je bila suviše topla i suviše vlažna. Doći će i vreme kad mu više neće pogodovati: bice suviše hladna i suviše suha. Kad se sunce bude ugasilo, što ne može izostati, davno pre toga zemlja će biti biti bez ljudi. Poslednji biće isto tako nesposobni i glupi kao što su bili prvi. Oni će zaboraviti sve veštine i sva znanja. Oni će se bedno ispružiti u pećinama, ukraj glečera čije će providne gromade tada klizati nad iščezlim ruševinama varoši u kojima se sad misli, voli, pati, nada. Svi brestovi, sve lipe biće izumrle od zime: i jele će vladati same na sleđenoj zemlji.
Ovi poslednji ljudi, očajni, ne shvatajući da su to, nece ništa znati o nama, ništa o našem geniju , ništa o našoj ljubavi, a ipak oni će biti naša novorođena deca i krv naše krvi. Slab jedan ostatak kraljevske inteligencije, nesiguran u njihovoj otupeloj lubanji, održaće im jos neko vreme prevlast nad merdevinama namnoženim oko njihovih pećina. Narodi i plemena biće iščezla pod snegovima i ledom, sa varošima putevima, vrtovima starog sveta. Jedva nekolike porodice opstojaće. Žene, deca, starci, ukočeni jedan preko drugog, videće kroz otvore njihove pećine kako se nad njihovim glavama tužno uspinje jedno tamno sunce po kome će, kao po ugarku koji se gasi protrčavati riđi plameni, dok će zaslepljujući sneg zvezda i dalje sijati celoga dana u crnom nebu, kroz ledeni zrak. Eto šta će se videti: ali, u svojoj gluposti, oni čak neće znati da vide nešto.
Jednoga dana, poslednji od njih ispustiće bez mržnje i bez ljubavi u dušmansko nebo zadnji ljudski dah. A zemlja će produžiti da se kotrlja, noseći kroz ćutljive prostore pepele čovečanstva, Homerove poeme i uzvišene odlomke grčkih mramora, priljubljene uz njene ohladnele bokove. I nikakva misao više neće poleteti put beskraja, iz nedara ovog globusa gde se duša toliko usuđivala, nikakva ljudska misao bar. Jer ko može reći da druga kakva misao neće doći do svesti o sebi i da taj grob u kome ćemo mi počivati neće biti kolevka jedne nove duše? Kakve duše, ja ne znam. Duše insekta, možda.
Anatol Frans