Foto: Lava Lab
Znate one knjige koje vas uvuku u svoj haos toliko brzo da tek kasnije shvatite koliko ste se zapravo zabavili. Danas pišemo o remek delu Faust Erik. Deluje kao mala i neobavezna knjiga, skoro kao predah između većih Disksvet romana, ali baš u tome leži njena najveća snaga.
Dok sam čitala „Erika“, imala sam utisak da se Teri Pračet neverovatno dobro zabavlja dok piše. Taj osećaj prelazi i na čitaoca. Stranice prolaze brzo, scene postaju sve apsurdnije, a onda se uhvatite kako se smejete nečemu što je istovremeno potpuno besmisleno i bolno tačno. To je ono što Pračeta razlikuje od većine humorističnih pisaca fantastike. Njegove šale nisu tu samo da budu smešne. One imaju svrhu.
I možda baš zato „Erik“ ostavlja mnogo jači utisak nego što biste očekivali od jedne kratke knjige. Iza cele priče o demonima, magiji i nesposobnim čarobnjacima krije se komentar ljudske prirode, želja i večitog nezadovoljstva. A sve to upakovano je u haos koji samo Pračet ume da kontroliše.
Šta se desi kada klinac pokuša da prizove demona, a dobije Rinsvinda?
Na papiru, premisa „Erika“ zvuči jednostavno. Mladi Erik želi ono što su ljudi oduvek želeli – moć, bogatstvo, večni život i najlepšu ženu na svetu. Problem nastaje kada umesto strašnog i moćnog demona prizove Rinsvinda, verovatno najnesposobnijeg čarobnjaka u istoriji Disksveta. I upravo tu knjiga počinje da funkcioniše savršeno.
Rinsvind je jedan od onih likova koje ili odmah zavolite ili vam uopšte ne legnu. Meni je oduvek bio fascinantan jer predstavlja potpunu suprotnost tipičnom fantasy heroju. Nije hrabar. Nije moćan. Ne želi avanture. Uglavnom samo pokušava da preživi. I baš zbog toga svaka situacija u kojoj se nađe postaje još smešnija. Dok drugi junaci ulaze u opasnost da bi spasli svet, Rinsvind ulazi u probleme jer nema sreće da pobegne dovoljno brzo.
Najzabavniji deo knjige jeste odnos između Erika i Rinsvinda. Erik je dovoljno mlad da veruje kako će dobiti sve što poželi, dok Rinsvind dovoljno dugo živi u katastrofi da zna kako će sve krenuti po zlu. Njih dvojica zajedno funkcionišu kao savršena kombinacija naivne ambicije i potpunog očaja. I upravo iz tog sudara nastaje većina najboljih scena u knjizi.
Pračet ne parodira samo Fausta – on parodira ljudsku glupost
Na prvi pogled, „Erik“ deluje kao jednostavna parodija priče o Faustu. Imamo mladića koji želi nemoguće, prizivanje demona i klasičnu ideju da svaka želja ima svoju cenu. Međutim, Pračet nikada ne ostaje samo na površini jedne ideje. Njega mnogo više zanima koliko su ljudi sami sebi najveći problem.
Upravo zato „Erik“ funkcioniše mnogo bolje nego što bi funkcionisala obična fantasy komedija. Iza humora se krije konstantno podsmevanje ljudskoj pohlepi, sujeti i uverenju da ćemo biti srećni čim dobijemo „još samo jednu stvar“. Pračet uzima poznatu književnu priču i pretvara je u komentar ljudske prirode, ali bez teškog filozofiranja i pametovanja.
Najbolje od svega je što taj humor nikada ne deluje zlobno. Pračet se podsmeva ljudima, ali ih istovremeno odlično razume. Zbog toga njegove satire nikada nisu hladne ili cinične. Čak i kada prikazuje potpuni apsurd, u njegovim knjigama uvek postoji neka toplina zbog koje želite da nastavite dalje.
Želje koje nikada ne ispadnu onako kako zamišljamo
Pračet uzima poznatu ideju o sklapanju pakta sa demonom i potpuno je izvrće. Umesto mračne priče o iskušenju i ceni želja, dobijamo niz katastrofa koje pokazuju koliko ljudi zapravo ne znaju šta žele. Erik traži velike stvari, ali svaka njegova želja postaje problem čim počne da se ostvaruje.
To je nešto što Pračet radi neverovatno dobro kroz ceo Disksvet serijal. On uzme koncept koji svi poznajemo, rastavi ga na delove i pokaže koliki je kada ga pogledamo iz drugog ugla. U „Eriku“ posebno dobro funkcioniše ideja da ljudi često romantizuju moć, besmrtnost i savršen život, a retko razmišljaju o posledicama.
Dok sam čitala knjigu, imala sam osećaj da se Pračet zapravo podsmeva ljudskoj potrebi da stalno žele više. I zanimljivo je koliko ta satira danas deluje aktuelno. Samo su se demoni promenili. Danas ih možda ne prizivamo magijom, ali opsesija uspehom, statusom i idejom „savršenog života“ nije ništa manja nego u starim pričama o Faustu.
Pakao kod Pračeta izgleda previše poznato
Jedna od najboljih stvari u knjizi jeste način na koji Pračet prikazuje pakao. Nema tu klasične grandiozne tame i horora. Umesto toga, pakao izgleda kao beskrajna birokratija puna organizacije, procedura i besmislenih pravila. I upravo zato deluje toliko smešno.
Te scene su mi bile posebno zabavne jer podsećaju na stvari koje svi prepoznajemo iz stvarnog života. Sastanci koji ne vode nikuda, sistemi koji postoje samo da bi komplikovali stvari i ljudi koji su toliko fokusirani na proceduru da potpuno zaborave smisao svega što rade. Pračet očigledno uživa dok ismeva organizovani haos.
Mislim da je baš u tome njegova najveća snaga kao pisca. On retko moralizuje direktno. Umesto toga, napravi toliko apsurdnu situaciju da sami prepoznate koliko je bliska stvarnosti. I onda se smejete jer shvatite da taj izmišljeni pakao ponekad deluje logičnije od sveta u kome živimo.
„Erik“ možda nije najveća Disksvet knjiga – ali pokazuje zašto ljudi vole Pračeta
„Erik“ nije knjiga koja pokušava da bude epska fantastika. Nema ogromnih bitaka, kompleksne političke priče niti osećaj grandioznosti koje imaju neki drugi Disksvet romani. I iskreno, mislim da joj to savršeno odgovara. Ovo je knjiga koja zna tačno šta želi da bude.
Njena najveća prednost je ritam. Sve ide brzo, nema nepotrebnog razvlačenja i skoro svaka scena ima neku šalu, apsurdnu situaciju ili komentar koji vas tera da zastanete na trenutak. Zbog toga je „Erik“ možda jedna od najlakših Pračetovih knjiga za čitanje, posebno za ljude koji tek ulaze u Disksvet.
Istovremeno, knjiga odlično pokazuje zašto ljudi toliko vole Pračetov stil. On uspeva da spoji inteligentan humor, fantasy parodiju i društvenu satiru bez osećaja da se previše trudi. Sve deluje prirodno, kao da haos jednostavno nastaje sam od sebe. A zapravo je veoma pažljivo napisan.
Likovi koji od „Fausta“ prave potpuni haos
Rinsvind je verovatno jedan od najneobičnijih fantasy protagonista ikada napisanih. Dok većina junaka maše mačevima, spašava kraljevstva i drži inspirativne govore, Rinsvind radi nešto mnogo korisnije – beži. I to veoma uspešno. Njegov najveći talenat nije magija, inteligencija niti hrabrost, već sposobnost da preživi situacije iz kojih niko normalan ne bi izašao živ.
Baš zbog toga je toliko zabavan za čitanje. On nije heroj koji ulazi u opasnost jer želi da pomogne drugima. Naprotiv, Rinsvind bi najradije bio veoma daleko od svake avanture. Problem je što ga katastrofe pronalaze gde god da ode. A što više pokušava da pobegne, situacija postaje još gora. Pračet od njega pravi savršenu suprotnost klasičnim fantasy junacima i upravo zato funkcioniše toliko dobro.
Erik je sa druge strane potpuno druga energija. On nije mračni i inteligentni mladi okultista kakvog biste očekivali u priči o prizivanju demona. Erik je tinejdžer. Pun bubuljica, frustracija, velikih želja i uverenja da tačno zna šta želi od života. A kao i većina tinejdžera, nema pojma šta zapravo radi. Kombinacija ogromnih ambicija i potpune nezrelosti pokreće gotovo svaki problem u knjizi.
I onda je tu Prtljag. Iskreno, malo šta u Disksvetu je toliko istovremeno smešno i jezivo kao taj hodajući kovčeg sa stotinama malih nogu. Dok Rinsvind paniči, beži i pokušava da preživi, Prtljag jednostavno nastavlja napred kroz zidove, ljude i prepreke kao sila prirode koju niko ne može da zaustavi. Njegovo prisustvo često deluje kao dodatni nivo ludila u već haotičnim situacijama.
Najbolja stvar kod ove ekipe jeste što niko od njih ne deluje kao klasični „veliki“ književni lik. Oni su čudni, nesavršeni i često potpuno izgubljeni. Ali baš zato njihova dinamika deluje prirodno. Rinsvind pokušava da pobegne od svega, Erik pokušava da dobije sve, a Kovčeg jednostavno rešava probleme nasiljem. I nekako, protiv svake logike, ta kombinacija funkcioniše savršeno.
Putovanje kroz istoriju koje se pretvara u potpuni cirkus
Svaka Erikova želja odvodi družinu na novo mesto koje zapravo izgleda kao potpuno izvrnuta verzija istorije koju veoma dobro poznajemo. I to je jedan od najzabavnijih delova cele knjige. Pračet ne koristi putovanje kroz vreme da bi pravio ozbiljnu filozofsku priču. On ga koristi da pokaže koliko su ljudi kroz celu istoriju često podjednako smešni, pohlepni i izgubljeni.
Posebno je zabavan deo inspirisan Trojanskim ratom. Umesto grandiozne herojske epopeje kakvu očekujemo iz mitologije, Pračet prikazuje rat pun haosa, iscrpljenih ljudi i besmislenih situacija. Kao i uvek kod njega, veliki istorijski događaji gube svoju romantizovanu sliku i postaju mnogo ljudskiji. Heroji više liče na umorne ljude koji pokušavaju da prežive još jedan katastrofalan dan – baš kao i vojnici koji su prisustvovali Trojanskom ratu.
Još zanimljivije deluju delovi inspirisani civilizacijama Maja i Asteka, gde Pračet uzima motive drevnih kultura i pretvara ih u gotovo nadrealne scene pune rituala, fanatizma i kolektivnog ludila. Ono što je posebno dobro jeste što humor nikada ne deluje jeftino. On ne ismeva istoriju samu po sebi, već ljudsku potrebu da svemu daju grandiozno značenje, čak i kada stvari očigledno izmiču kontroli.
Meni je možda najfascinantniji deo bio odlazak na sam početak stvaranja sveta. Umesto veličanstvenog i mističnog prikaza nastanka univerzuma, Pračet opet pravi potpuni nered od svega. Čak i stvaranje sveta kod njega deluje kao proces u kome neko pokušava da improvizuje dok stvari pucaju sa svih strana. I neverovatno je koliko taj humor zapravo savršeno odgovara Disksvetu.
Kroz sva ta putovanja, Pračet radi nešto veoma pametno. Pokazuje da se epohe menjaju, civilizacije nestaju i carstva propadaju, ali ljudi ostaju isti. Uvek postoji neko ko želi moć, neko ko misli da zna sve i neko ko pokušava da pobegne od katastrofe koja upravo dolazi. Zato ta putovanja kroz istoriju nisu samo niz smešnih scena, već i veoma dobra satira ljudske prirode.
Humor iza kog se krije mnogo više nego što deluje na prvi pogled
Mnogi ljudi koji nikada nisu čitali Pračeta često pomisle da su njegove knjige samo komedije smeštene u svet fantazije. Ali posle nekoliko pročitanih romana postane jasno da iza humora stoji mnogo ozbiljnije razumevanje ljudi i društva. „Erik“ je odličan primer toga.
Ispod svih šala krije se priča o ljudskim željama, ambiciji i večitom nezadovoljstvu. Erik želi sve, ali ni sam ne razume šta bi ga zapravo učinilo srećnim. A to je verovatno jedna od najrealnijih stvari u celoj knjizi. Pračet često koristi fantastiku da priča o stvarima koje su potpuno obične i ljudske.
Zbog toga njegove knjige i dalje deluju sveže. Humor nije zasnovan samo na referencama ili trenutnim trendovima, već na ljudskom ponašanju koje se nikada ne menja. Ljudi će uvek juriti stvari za koje misle da će ih usrećiti. I ljudi će uvek praviti haos usput. Pračet je to razumeo bolje nego većina pisaca.
Knjiga koja pravi potpuni haos
„Erik“ verovatno neće biti prva knjiga koju će većina ljudi pomenuti kada pričaju o najboljim Disksvet romanima (pre će biti Boja magije). Ali mislim da upravo zbog toga ume prijatno da iznenadi. Kratka je, brza, puna apsurdnog humora i neverovatno zabavna za čitanje.
Ono što mi se posebno dopalo jeste što knjiga nikada nema potrebu da bude „važna“ ili pretenciozna. Pračet jednostavno uzme poznatu priču, ubaci Rinsvinda u centar katastrofe i pusti da haos radi svoj posao. A negde usput uspe da kaže mnogo o ljudima, društvu i našoj opsesiji željama.
Ako ste već zavoleli Pračetov humor kroz „Boju magije“ ili „Dobra predskazanja“, „Erik“ je prirodan sledeći korak. A ako tek ulazite u Disksvet, ovo je možda jedna od najboljih knjiga za početak – upravo zato što pokazuje koliko lud, inteligentan i nepredvidiv Pračetov svet može da bude.
Citati:
Ma stvarno, vi Efebejci!, reče. Da crkneš od smeha! Valjda mislite da smo mi pali s kruške! Čitave noći samo se testeriše i udara čekićima, a onda eto ti ogromnog drvenog konja ispred kapije, pa pomislih, što je ovo smešno, ogromna drvena konjina s otvorima za vazduh. To su ti detalji koje primećujem, znate. Otvori za vazduh. Pa sam tako okupio sve momke, pa smo poranili i uvukli ga kroz kapiju, kô što se i očekivalo, a onda smo se umirili, tako, oko njega, čekajući da vidimo šta će da se ispili. Takoreći.
Samo je bibliotekaru bilo sveže. Uz to je još i visio i ljuljao se.
Ovo je bilo zbog toga što je postavio nekoliko konopaca i prstenova u nižim podrumima biblioteke Nevidljivog univerziteta – tamo gde su se čuvale, ovaj, erotske* knjige. U kacama s lomljenim ledom. A on se sanjivo klatio u svežim isparenjima iznad njih.
Sve magijske knjige vode sopstvene živote. Neke od živahnijih ne mogu se privezati lancima za police; one moraju biti zakovane ekserima da bi ostale zatvorene ili se čuvati između čeličnih ploča. Ili, u slučaju tomova o magiji tantričkog seksa za ozbiljne znalce, moraju se čuvati pod veoma hladnom vodom kako bi se sprečilo da buknu i oprlje krajnje očigledne korice.
*Samo erotske. Ništa perverzno. Postoji razlika između korišćenja pera i korišćenja pileta.
U džunglama centralnog Klača zaista postoje kraljevine tajanstvenih amazonskih princeza koje zarobljavaju muške istraživače zarad podređenih muških dužnosti. One su zaista stroge i iscrpljujuće, pa nesrećne žrtve ne traju dugo.*
*Ovo zbog toga što nameštanje utičnica, postavljanje polica, otklanjanje čudnih zvukova sa tavana i šišanje travnjaka naposletku mogu da dotuku i najjaču konstituciju.
Demoni su postojali na Disksvetu barem onoliko dugo koliko i bogovi, kojima su na mnogo načina i nalikovali. Razlika je u suštini bila ista kao između terorista i boraca za slobodu.
Ne postoji mesto gde Smrt ne bi otišao, ma kako bilo udaljeno ili opasno. U stvari, što je opasnije, veća je verovatnoća da je on već tamo.
Sada se zagledao kroz izmaglicu vremena i prostora.
OH, reče. PA TO JE ON.
Nijedan neprijatelj nikada nije osvojio Ank-Morpork. Dobro, tehnički jeste, veoma često; grad je bio gostoprimljiv prema rasipnim varvarskim osvajačima, ali nekako bi zbunjeni napadači uvek otkrili, nakon nekoliko dana, da više nisu posedovali svoje konje, a za nekoliko meseci bili bi samo još jedna od manjinskih grupa u gradu, ponosna na sopstvene grafite i prodavnice hrane.
By Dita
Prenosimo s prijateljskog sajta Lava Lab