Foto: Nabil Saleh/Unsplash
Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da pročitamo knjigu, da popravimo nešto u kući dok slušamo muziku ili ispijamo čaj.
Preko je potrebno da prepoznamo trenutke susreta, koji nam neće dozvoliti da budemo omasovljena gomila ljudi koji sede sami i zure u televizor. Paradoksalno je što nam se čini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogućnost ljudskog suživota i, što je jednako opasno kao i ovo, čini nas bezvoljnim.”Televizija je opijum za narod”.Ja to stvarno mislim, jer čovek sedi ispred ekrana kao obamro, i mada ne nalazi ništa od onoga što traži ipak ostaje tu, nesposoban da ustane i učini nešto valjano. Televizija nam oduzima volju da se posvetimo nekom zanatu, da pročitamo knjigu, da popravimo nešto u kući dok slušamo muziku ili ispijamo čaj. Ili da odemo u kafanu sa nekim drugom, ili da popričamo sa ukućanima. Gledanje televizije postaje prava dosada, prava gnjavaža, na koju se navikavamo kao u nedostatku nečeg boljeg. Monotono sedenje pred televizorom anestezira čula, umrtvljuje um, škodi duši.
Ne vidimo ništa što nas ne obasjava kao svetlost ekrana, ne čujemo ništa drugo što do nas dopire a da nije nabijeno decibelima, više ne osećamo mirise. Ni cveće više ne miriše.
Ernesto Sabato