Ilustracija Jelena Žilić, iz knjige „Žene BiH“
Kantonalni sud u Mostaru osudio je Anisa Kalajdžića na 45 godina zatvora zbog svirepog ubistva Aldine Jahić. Svaka čast, sudije! Bilo bi lijepo da sada možemo izaći na ulicu, uzdignuta čela i uzdignute pesnice, i uzviknuti: Pravda! Ali, ne možemo. Ne još.
Piše: Milkica Milojević
Jer, tek kad ova presuda postane pravosnažna, i izvršna, i izvršena, tek kada budemo sigurni da se neće pojaviti neki „bosanski Vučić“, koji će bezdušnog ubicu častiti pomilovanjem, tek kada bude jasno da nema tog „dobrog vladanja“, koje zločincu može smanjiti zasluženu kaznu… I tek kada budemo znali da ova presuda nije uvod u neki bolesni mit o „novom Kuduzu“…
Tek tada se možemo ponadati da se „p“ od Pravde nazire na horizontu.
Jer, tek kada budu pred lice pravde izvedeni i javnom gnušanju izloženi svi oni koji su gledali kako žena bježi i vrišti „ima pištolj, ubiće me“, svi, dakle, koji su to gledali i nisu ni ušima mrdnuli…
I tek kada budu na profesionalnu odgovornost pozvani novinari koji su, nakon svirepog ubistva u centru Mostara, pisali o impresijama roditelja ubice, koji je, eto, bio uzoran sportista i dobar momak…
I kada budu na profesionalnu odgovornost pozvani novinari koji su, nakon svirepog ubistva, pisali o impresijama mostarskih taksista, koji su gledali šta se dešava, a nisu žrtvi pritekli u pomoć, valjda strahujući da će izgubiti mjesto u redu i zaradu od desetak maraka…
I kada budu na profesionalnu odgovornost pozvani policajci, socijalni radnici, psiholozi… koji nisu prepoznali da je Aldinin život ugrožen i da je na pomolu femicid…
I kada građani budu, na izborima, kaznili vlast koja je spriječila donošenje novog Zakona o zaštiti od nasilja u porodici i nasilja prema ženama Republike Srpske…
Tek tada se možemo ponadati da smo korak bliže Pravdi.
I tek kada nasilnici ne budu počasni gosti na našim slavama, svadbama i godišnjicama i kada budemo u stanju da im jasno i glasno kažemo: ne možeš jesti za istim stolom sa mojom djecom, jer ti je mjesto u zatvoru, a ne za mojom trpezom…
I kada političari, koje smo mi birali i koje mi plaćamo, ne budu prijatelji, kumovi i zaštitnici nasilnicima i (potencijalnim) ubicama, i kada takve individue ne budu pozivali na svečane litije i u počasne lože.
I kada prenos svirepog kasapljenja mlade žene, pred očima njene bebe, ne bude pratilo 15.000 ljudi, nego, možda, 15 nasilnika i bolesnika, i kada tih 15 nasilnika i bolesnika odmah uzmu pod svoje policija, socijalne službe i centri za mentalno zdravlje…
Tek tada se možemo ponadati da Pravda u BiH nije mrtva.
I tek kada zabrana prilaska, bude stvarno zabrana prilaska, a ne mrtvo slovo na papiru, i kada osuđeni kriminalci budu u zatvoru, a ne na ulici i kada postane stvarno nemoguće da osuđeni diler droge i neosuđeni porodični nasilnik nasred ulice živu zapali svoju bivšu suprugu…
I kada utuvimo sebi u svoje tvrde bosanske, krajiške, hercegovačke glave, da partnersko nasilje nije izraz ljubavi ili ljubomore, ni privatna stvar jedne porodice ili para…
I kada utuvimo sebi u svoje tvrde bosanske, krajiške, hercegovačke glave da žena ima pravo da odbije ili ostavi muškarca, kao što ima prvo da ne kupi cipele, koje izgledaju famozno, ali je žuljaju…
Tek tada se možemo ponadati da Pravda dolazi, jer je mi zaslužujemo. I da Aldina Jahić, ipak, nije umrla uzalud.
Kantonalni sud u Mostaru osudio je Anisa Kalajdžića na 45 godina zatvora zbog svirepog ubistva Aldine Jahić. Aferim, sudije!
Vi ste svoje uradili. Istina, to je tek prvi korak, ali i najduži put, pa i put ka Pravdi, počinje prvim korakom.
Kolumne „Crveni karton” su dio serije „Impuls semafor“.
Impuls