Zbirka poezije „Red ćutljivica“ donosi snažan pesnički zapis o ličnim i kolektivnim katastrofama, ćutanju i pronalaženju glasa.
Izdavačka kuća Arete objavila je zbirku poezije Red ćutljivica ukrajinske pesnikinje Katerine Kalitko, u okviru projekta Reči koje leče: Bavljenje traumom u savremenoj evropskoj književnosti, koji se realizuje uz podršku Evropske komisije i programa Kreativna Evropa.
Katerina Kalitko (1982, Vinica) jedna je od najznačajnijih savremenih ukrajinskih pesnikinja, čiji se opus kreće između poezije, proze i prevodilačkog rada. Njena pesnička i prozna dela prevedena su na više evropskih jezika, a prepoznatljiva je po gustoj simbolici, snažnom metaforičkom jeziku. Kalitko je takođe aktivna prevoditeljka književnosti sa bosanskog, hrvatskog i srpskog jezika na ukrajinski, uključujući dela autora kao što su Meša Selimović, Uglješa Šajtinac, Adisa Bašić, Nenad Veličković i Miljenko Jergović, čime je izgradila važan most između dve književne tradicije.
U zbirci Red ćutljivica Katerina Kalitko ispisuje poeziju izuzetne snage u kojoj se intimna drama ženskog iskustva prepliće sa kolektivnim sećanjem, istorijskom traumom i nasleđem tišine. Ovo su pesme o ženama koje vole, gube, pamte i opstaju, o glasovima koji su vekovima potiskivani, ali nikada utišani.
Kroz gust, simbolički jezik i upečatljive slike, pesnikinja oblikuje svet u kojem se bol prenosi kroz generacije. U središtu ove zbirke nalazi se žena kao nosilac sećanja i otpora, ona koja govori čak i onda kada je svet primorava na ćutanje, dok “krpi rupu u grlu kroz koju ističe glas”.
Red ćutljivica je snažno pesničko svedočanstvo o ranjivosti i postojanosti, o ljubavi i nasilju, o onome što ostaje. Glas Katerine Kalitko istovremeno je nežan i surov, intiman i univerzalan, pretvara tišinu u prostor otpora i poeziju u mesto prepoznavanja.
„A one su ćutale, kad su im rekli. / Kad su ih samleli kao mak sve do tihoga mleka.“
Ženski glas u ovoj poeziji predstavlja prostor borbe. Kalitko gradi svet u kojem je ćutanje istorijski uslovljeno, dok je govor uvek rizik, ali i jedini oblik otpora.
Kroz motive zemlje, tela, prirode i životinjskih slika, zbirka oblikuje gust simbolički prostor u kojem se opisana pustoš transformiše u jezik. Telo postaje mesto pamćenja, a priroda produžetak unutrašnjih stanja, od trske koja „postaje svirala“ do ptica i zemlje koja pamti ono što je izgovoreno i ono što je prećutano.
Značajan sloj recepcije ove zbirke odnosi se i na njen prevod na srpski jezik, koji omogućava da se poezija Katerine Kalitko uključi u širi kulturni prostor. U tom smislu, Red ćutljivica ne funkcioniše kao deo šireg evropskog dijaloga o traumi, jeziku i ženskom iskustvu.
Tamo, ispod električne lampe, nad živom svećom
zagrevaju do crvenila iglu
kojom će joj zašivati usta.
Ali je moguće i bez glasa,
moguće je i samim pogledom.
Nijedna veštica se neće udaviti,
to bi trebao znati.