Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna ljudska nada.
Nasloni glavu na moje rame i oslušni. Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe, sačinjeno je od nečega u tebi. Pokušaj da se osvrneš. Svet ima milione vrata. Lepo ih možeš opipati i u tami. Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.
Postoje vrata iskovana od dodira. Iskovana od mirisa. Postoje vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu. Ili vrata od treperenja jare ponad drumova u žarka letnja podneva.
Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora sa klikerima, kamičcima i cvetovima. Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce što stanuju pod strehom.
Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione, njene nerve.
Moje učenje kaže: u isto vreme i u istom životu ne možeš videti obe stvari.
Izabereš li prvi način, imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj. I divićeš se raskoši prostora. I verovaćeš da si obuhvatio nebo.
Izabereš li drugi način, umećeš spokojno da dišeš protiv vetra. Kretaćeš se kroz metež lako kao da lebdiš iznad tla. U vrevi govorićeš tiho. I klanjaće ti se i borovi i trave.
I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život.
Dok drugi misle da držiš u rukama oblike, ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično. I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena i bilo koje prolaznosti.
Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko, kao da nije ni bio među nama.