Foto: Srna
Poslednjih deset i više godina, grupa profesora Univerziteta u Beogradu drži nastavu na Univerzitetu u Banjoj Luci. Naša želja je da pomognemo fakultetima u Republici Srpskoj u stvaranju jačih i samostalnijih visokoškolskih ustanova. U tom smislu radimo sa studentima na sva tri nivoa visokog obrazovanja.
Piše: Branimir Jovančićević
Poslednjih deset i više godina, grupa profesora Univerziteta u Beogradu drži nastavu na Univerzitetu u Banjoj Luci. Naša želja je da pomognemo fakultetima u Republici Srpskoj u stvaranju jačih i samostalnijih visokoškolskih ustanova. U tom smislu radimo sa studentima na sva tri nivoa visokog obrazovanja.
Boravci u Banjoj Luci, ali i u celoj Republici Srpskoj nam omogućavaju da pratimo i društvena kretanja i načine organizovanja institucija i načina života ovog dela Bosne i Hercegovine. Potpuno je prirodno da se prave poređenja sa Srbijom. Unutar njih i poređenja političkog organizovanja i delovanja.
Na žalost i Srbije i Republike Srpske poređenja ovog tipa se svode na poređenje načina rada dvojice predsednika.
Urušena demokratija, odnosno uspostavljanje autokratije kao državnog uređenje kod nas i u srpskom entitetu BiH-a, učinile su da poređenje između dela Aleksandra Vučića i dela Milorada Dodika pokriva poređenje celokupnih političkih prilika u njima.
To jeste i ona prva i najvažnija sličnost. U glavama dvojice predsednika kroje se celokupne politike. Istina, institucije zakonodavne, sudske i izvršne vlasti postoje. Ali one služe da se već u potpunosti definisana politička odluka samo formalizuje i da se na taj način kod lakovernih stvori utisak o delovanju demokratskih principa vlasti. Iza ovog stava se krije još jedna velika sličnost. Sve aktivnosti dvojice predsednika su usmerene ka tim lakovernim. Neko bi rekao ka onima koji su manje obrazovani ili neobrazovani. To je njihov pul glasača. I ne pokušavaju da se dodovore obrazovanim i mislećim delovima stanovništva. Oni su gurnuti u stranu i kao politički faktor nisu značajni, budući da su u manjini. Manje ili više im je dozvoljeno da govore i da kritikuju. Međutim, (zlo)upotrebom velikog broja radio i televizijskih stanica biće nadjačani i nadglasani. Sve dotle dok se taj odnos ne poremeti. U Srbiji je on poremećen, pa se počelo i sa represivnim merama. U Republici Srpskoj još nije, pa se procenjuje da je za represiju rano.
I jedan i drugi predsednik uspevaju da pronađu po nekog predstavnika akademske zajednice koji pristaju da u javnost prenose i interpretiraju njihove političke odluke i aktivnosti. Pri tome ih predstavljaju kao svoje. Opet samo za lakoverne, jer ovi drugi lako prepoznaju neiskrenost. Razlozi za takvo ponašanje „akademaca“ su različiti. Ali, sigurno je da se svi oni svode na neki vid lične koristi, materijalne ili neke druge.
Oba predsednika pridobijaju sledbenike na isti način. Kreće se sa novcem, pa sve do ucena različitih nivoa i vrsta. A kada sledbenik jednom uđe u igru, izlaska, odnosno povratka na normalni životni kolosek više nema. To jesu principi koji vladaju i u mafijaškim organizacijama. Naravno, kada sledbenike odaberete i uključite u svoje redove na taj način, onda i sve ostalo sve jače i jače poprima obrise mafijaškog. I sve do potpune identičnosti.
Nepristojnost u javnim nastupima je takođe lako uočljiva sličnost. Nije baš potpuno jasno da li su vulgarnosti, iznošenje toliko očiglednih laži, neprimerene gestikulacije, vređanja sagovornika i neretko iznošenje prostih banalnosti i gluposti, deo osmišljenog političkog stajlinga ili njihove urođene ili stečene prirode. Za političara nije toliko bitan izgled, ali ponašanje u javnim nastupima koje uključuje način držanja, način hoda, stajanja, i slično, mora da bude pristojno. I na taj način se pokazuje poštovanje prema svom položaju i prema onima kojima se obraćate. Dvojica predsednika su slični i po tome.
Sve nabrajano daje sličan rezultat. Dve srpske državne zajednice nazaduju podjednako u svakom pogledu. To se najbolje odslikava u iseljavanju omladine. Odlazi se uglavnom u razvijene evropske zemlje i u SAD. Više se ne čeka završetak studija. Odlazi se već posle srednje škole. Studiraju i uporedo rade različite fizičke poslove da bi mogli da se tokom školovanja izdržavaju. Svi sa nadom da će se vratiti ako se nešto promeni na bolje.
I pored svega nabrojanog, postoje razlike. Banja Luka i drugi gradovi su znatno uredniji od gradova u Srbiji. U Republici Srpskoj institucija porodice još nekako opstaje. LJudi su prilježniji, iskreniji, empatija među njima i dalje postoji. Poštovanje mlađih prema starijima je i dalje jako primetno. Mi, gosti iz Beograda, volimo da u Banja Luku dođemo. Lepo i sigurno se osećamo među svojim studentima i kolegama, dok se šetamo banjalučkim ulicama, dok gledamo pozorišne predstave, dok sedimo u banjalučkim restoranima i kafićima.
Međutim, šta je ono što će da napravi onu najveću političku razliku između naših autokrata? Naime, Republika Srpska sve više dobija obrise definisane državne zajednice, mnogo više okrenute Srbiji nego Federaciji unutar BiH-a. Gledano iz srpskog nacionalnog ugla i srpskog interesa, to je nešto što malo ko može da ospori i da kritikuje. S druge strane, vladavinu srpskog autokrate u Srbiji, od početka, pa sve do današnjih dana, prati sve viši nivo nezavisnosti Kosova i Metohije. Kada je došao na vlast 2012. godine toliko toga je još bilo srpsko: u oblasti sigurnosti, u oblasti energetike, saobraćaja, zdravstva, obrazovanja, pošte, policije… i u još dosta toga drugog. Danas je sve to izgubljeno. Ostala je još samo borba za opstanak univerziteta. Kako stvari stoje, još samo koji dan. Treba biti iskren i reći da nije samo Aleksandar Vučić odgovoran ili jedini odgovoran za to. Ali, činjenica je da je zarad dobijanja i očuvanja vlasti pristao da udari pečat na stvaranje nezavisnog Kosova i Metohije.
Zbog svega navedenog, Milorad Dodik će najverovatnije uspeti da izbegne članstvo u klubu onih koji su se poigrali srpskim nacionalnim interesima. Međutim, veliko je pitanje da li će Aleksandar Vučić uspeti da izbegne svrstavanje, pa čak i visoko pozicioniranje, sve do liderskog mesta, u srpskom udruženju koje se u neformalnom srpskom vokabularu naziva „Vuk Branković“.