Krikni moje ime. Majstor si ti vriska i ruganja.
Senku moju sačuvaj. Neobjašnjivo je. Praštaj.
Tako treba sada. Sačuvaj moju senku, sačuvaj.
Za leđima bat koraka u žbunju će utihnuti.
Za odlazak, vreme je. Za mnom ti ćeš ostati.
Zide, doviđenja. Odoh. Nek ti u san dođu žbunovi.
Pod bolnicom usnuli. Lunom obasjani. Kao i ti.
Ovo veče u grudima pokušaću sačuvati.
Ne ljuti se. Iza sebe treba nešto imati.
Senku moju sačuvaj. Ovaj natpis ne treba brisati.
Svejedno ja ovde nikada neću doći umirati.
Svejedno me nikada nećeš zamoliti: vrati se.
Ako ti priđe neko, zide mili, osmehni se.
Čovek — je lopta, a duša — nit tanana, govoriš.
U suštini, gleda te neki nepoznati mališ.
Pusti — kažeš — nek se vine u krošnje gustiš.
Gledaš me, kako se naglavce sunovraćujem.
Neravnoteža i tuga, mraka i suza oči pune,
na bolničkom satu u daljini izobilje minuta.
Šlep mirno pliva. Zjapi mu iza krme pustota.
Visoko nad zidinama zatvora mesec zlatni.
Usamljenost pored zida posvećujem slobodi.
Zvuk koraka sred mukle tišine zidu zaveštavam.
U mraku, napregnutog daha, zidu se obraćam,
zauvek ukrotiti mališu, amanet ostavljam.
Neću da umrem. Ne mogu izdržati smrt uma.
Mališu ne plaši. Bojim se u tamu pogruženja
Neću da odem, neću da umrem, ja pusti ludak,
neću, neću da se potopim pri svesti u mrak.
Živeti, podupirući tvoju studen plećima.
Nikome, ničemu, ni ljubavi, ni sebi, ni drugima.
Samo živeti, i na sve pljunuti, zaboraviti.
Neću da umrem. Ne mogu se ubiti.
Krikni moje ime. Majstor si ti vriska i ruganja.
Krikni moje ime. Lako je uplašiti mališana.
Krikni moje ime. Nisam to ja što će sad vrisnuti:
Ej, mališa! — i u taj čas prostranstvom poleteti.
U pravu si: treba nešto za leđima imati.
Dobro, to što sad ostaje za mnom u tmini
nije bezglasni agent sa sivim plaštom na plećima,
nije duša i nije plot — samo senka na tvojim ciglama.
Izolator tuge — ili naprosto kretanje napred.
Nadzornik ljubavi — ili naprosto moj ruski narod.
Dobro je, našao se neko ko će se i s vama oroditi.
Dobro je, briga vas je koga ćete smrću kazniti.
Za tobom tamnica. A iza mene — samo tvoja senka.
Dobro je, što gamiže po cevi svetlost jarko-žuta.
Dobro je, završava noć. Primiče se dan.
Senku moju sačuvaj.
1964
Prevela Violeta Bjelogrlić