Foto: Michael Förtsch/Unsplash
U pustom parku, niz sleđene staze,/ dozvaše prošlost dve čudne prikaze.
Sentimentalni razgovor
U pustom parku, niz sleđene staze,
minuše načas dve čudne prikaze.
Oči su im mrtve, a usne im trome
jedva čujne reči sa naporom lome.
U pustom parku, niz sleđene staze,
dozvaše prošlost dve čudne prikaze.
– Da li se još sećaš davnog žara svoga?
– A zašto želite da se setim toga?
– Da l’ zadrhtiš kada neko me spomene?
Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne.
– Ah! ti davni dani kad smo usne svoje
spojili u sreći! – Da, da, mogućno je.
– Sijaše nam nada sa neba modrine!
– Nada je odbegla u nebeske tmine!
Koračahu tako kroz travu svelu,
samo noć je čula reč im neveselu.
(1868)
Pol Verlen