Foto: Screenshot
Hobiti su jedan neupadljiv ali prastar narod, nekad znatno brojniji nego danas; jer oni vole mir, tišinu i dobro obrađenu zemlju: najradije prebivaju u lepo uređenom i uzorno obrađenom seoskom predelu.
U ovoj je knjizi reč pretežito o hobitima i iz nje će čitalac doznati štošta o njihovu značaju i nešto malo o njihovoj istoriji. Nešto više može doznati iz odabranih odlomaka Crvene knjige o Zapadnoj pokrajini koji su već obelodanjeni pod naslovom Hobit. Ta je pripovetka proistekla iz prvih poglavlja Crvene knjige koju je napisao sam Bilbo, prvi hobit koji se proslavio u svetu i koji je to svoje delo naslovio Tamo i opet natrag, jer je u njemu reč o njegovom putovanju na istok i o njegovom povratku: o pustolovini što je posle uključila sve hobite u velike događaje toga doba o kojima je ovde reč.
Ipak, mnogi će možda poželeti da odmah na početku saznaju nešto više o tom izvanrednom narodu, a neki možda nisu ni videli spomenutu knjigu. Za takve čitaoce evo ponajpre nekoliko napomena o nekim važnijim stvarima iz hobitonauke i kratkog prisećanja na tu prvu pustolovinu.
Hobiti su jedan neupadljiv ali prastar narod, nekad znatno brojniji nego danas; jer oni vole mir, tišinu i dobro obrađenu zemlju: najradije prebivaju u lepo uređenom i uzorno obrađenom seoskom predelu. Ne razumeju niti su ikad razumeli, pa nisu ni voleli, strojeve složenije od kovačkog meha, vodenice ili ručnog razboja, iako su vešto rukovali alatom. Čak su i u drevno doba obično zazirali od “velikih ljudi” kako nas nazivaju, a sad upravo panično beže od nas i sve ih je teže naći. Imaju dobro razvijen sluh i vid, a premda su skloni debljanju i nikad se ne žure bez potrebe, ipak se hitno i spretno kreću. Odvajkada su umeli brzo i nečujno nestati kad god bi na njih nabasali “veliki ljudi” koje nisu želeli sresti; tu su veštinu razvili do te mere da se ona ljudima mora činiti upravo čarobnom. Međutim, hobiti nisu zapravo nikad izučavali nikakvu magiju, a tu svoju sposobnost izbegavanja ljudi imaju zahvaliti samo profesionalnoj veštini koju su stekli nasleđem i vežbom, i tesnom povezanošću sa zemljom, u čemu ih veće i nespretnije rase ne mogu slediti. Jer oni su sitni stvorovi, manji od patuljaka: zapravo nisu tako čvrsti i snažni, iako nisu mnogo niži od njih. Različite su visine, negde između dve i četiri stope, po našim merama. Dan-danas malokad dosežu do tri stope, ali kažu da su se smanjili i da su nekad bili viši. U Crvenoj knjizi piše da je Bandobras Took (Rikobik), sin Isengrima Drugog, bio visok četiri stope i da je jahao prave konje. Sudeći po hobitskim predajama, njega su nadmašile samo dve slavne itorijske ličnosti; ali upravo o toj neobičnoj temi reč je u ovoj knjizi.
Što se tiče hobita iz Shirea, o kojima je u ovim pričama reč, oni su u doba mira i blagostanja bili veseo narod. Odevali su se u jarke boje, napose su voleli žutu i zelenu, ali su malokad nosili cipele jer su im tabani bili tvrdi kao štavljena koža i obrasli bujnom kovrčavom dlakom, sličnom kosi na glavi, koja im je obično bila smeđe boje. Stoga je jedini obrt kojim se nisu mnogo bavili bilo obućarstvo, ali su imali dugačke i vešte prste i znali su izraditi mnoge druge korisne i zgodne stvari. Lica su im bila pre dobroćudna nego lepa, onako široka, blistavih očiju, rumenih obraza, usta vazda spremnih za smeh, za iće i piće. I doista su se smijali, i jeli, i pili, često i od srca, voleli su u svako doba priproste šale i šest obroka na dan (kad god bi do njih mogli doći). Bili su gostoljubivi i uživali u zabavama i u darovima koje su velikodušno davali i rado primali.
Belodano je da su hobiti, uprkos kasnijem otuđivanju, u rodu s nama; mnogo su nam bliskiji nego vilenjaci, pa i patuljci. Od pamtiveka su govorili ljudske jezike, na svoj način, voleli su i mrzili manje-više isto ono što i ljudi. Ali u kakvom smo srodstvu s njima, to se više ne može pouzdano ustanoviti. Poreklo hobita seže u daleke dane koji su odavno prošli i pali u zaborav. Samo vilenjaci čuvaju još nekakva svedočanstva o tom minulom vremenu, ali njihove predaje bave se gotovo isključivo njihovom istorijom, u kojoj se ljudi malokad pojavljuju a hobiti se uopšte ne spominju. Pa ipak je jasno da su hobiti zapravo živeli mirno u Međuzemlju mnogo godina pre nego što su ih drugi narodi uopšte primetili. A kako je svet, uostalom, oduvek bio pun nebrojenih čudnovatih stvorenja, činilo se da ta mala bića i nisu posebno važna. Međutim, u vreme Bilba i njegova naslednika Froda, oni su iznenada postali, a da to uopšte nisu želeli, i važni i čuveni uznemirivši veća mudraca i velikana.
Ti dani, Treće doba Međuzemlja, odavno su prošli i oblik se svih zemalja promenio, ali krajevi u kojima su hobiti onda prebivali zasigurno su oni isti u kojima i sad borave: na severozapadu Starog sveta, istočno od mora. Hobiti u Bilbovo doba nisu više ništa znali o svojoj prapostojbini. Ljubav spram učenosti (izuzev rodoslovnih predaja) nije među njima bila posebno rasprostranjena, ali je u starim porodicama bilo još pojedinaca koji su proučavali njihove knjige, pa čak i skupljali izveštaje vilenjaka, patuljaka i ljudi o starim vremenima i dalekim zemljama. Njihovi su zapisi počinjali tek od naseljavanja Shirea, a najstarije legende jedva da su dopirale dalje od vremena seoba. Ipak, iz tih legendi, pa i iz nekih njihovih neobičnih reči i običaja, jasno proizlazi da su hobiti, kao i mnogi drugi narodi, u dalekoj prošlosti bili krenuli na zapad. U njihovim najstarijim pričama nazire se vreme kad su prebivali u dolinama gornjeg toka Anduina, između rubova Velike Zelene šume i Maglenog gorja. Ne može se više pouzdano utvrditi zašto su se posle upustili u težak i pogibeljan prelazak preko gorja do Eriadora. Njihove predaje govore o razmnožavanju ljudi u toj zemlji i o seni koja je pala na šumu tako da je potamnila i dobila novo ime Mrkodol.
Pre nego što su krenuli preko gorja, hobiti su se već bili podelili na tri pomalo različita plemena: Dlakonoge, Šturove i Bledolike. Dlakonozi su bili tamnije puti, sitniji i niži, bez brada i bosi; šake i stopala bijahu im gipki i hitri, voleli su brda i visoravni. Šturovi bijahu širi, krupnije građe, imali su veća stopala i šake, i radije su prebivali u ravnicama i rečnim dolinama. Bledoliki su pak bili svetlije puti i kose, viši i vitkiji od ostalih, a najviše su voleli drveće i šumske krajeve.
Dlakonozi su nekad davno imali mnogo posla s patuljcima i dugo su prebivali u podnožju gorja. Rano su krenuli na zapad i lutali kroz Eriador sve do Vetrovrha dok su ostali bili još u Pustošiji. Oni su bili najobičniji predstavnici hobita, i kudikamo najbrojniji među njima. Ujedno su bili najskloniji da se skrase na jednom mestu, i najbolje su očuvali običaj da žive u rovovima i rupama.
Šturovi su se dugo zadržavali uz obale velike reke Anduin i manje su zazirali od ljudi. Došli su za Dlakonozima na zapad i krenuli niz reku Glasnovodu na jug; mnogi su od njih dugo boravili između Tharbada i granica Dunlanda pre nego što su se ponovo zaputili na sever.
Bledoliki su bili severno pleme, ujedno i najmalobrojnije. Oni su bili u boljim odnosima s vilenjacima nego ostali hobiti, bili su vičniji jezicima i pesmi nego obrtima, i odvajkada su više voleli lov nego ratarstvo. Prešli su bili preko gorja severno od Rivendella i spustili su niz reku Hoarwell. U Eriadoru su se ubrzo izmešali s ostalim plemenima koja su tu zatekli, ali kako su bili malo odvažniji i skloniji pustolovinama, često bi se našli na čelu plemena Dlakonoga ili Šturova. Čak se i u Bilbovo doba mogla još zapaziti jaka bledolička crta u uglednim porodicama kao što su bili Tookovi i gospodari Bucklanda.
U zapadnim krajevima Eriadora, između Maglenoga i Modroga gorja, hobiti su zatekli i ljude i vilenjake. Tu su doista još prebivali ostaci Dúnedaina, kraljeva onih ljudi koji su bili došli preko mora sa Zapadnih strana, ali se njihov broj naglo smanjivao a zemlje su u njihovu Sjevernom Kraljevstvu bivale sve zapuštenije. Bilo je tu mesta napretek za doseljenike, pa su se hobiti uskoro počeli naseljavati u urednim zajednicama. U Bilbovo doba njihova su prvobitna naselja bila odavno nestala i pala u zaborav, ali jedno od prvih koja su postala važna još se održalo, iako smanjeno, a nalazilo se u Breeju i u okolnom Chetwoodu, četrdesetak milja istočno od Shirea.
Sigurno su se već u to doba hobiti opismenili i počeli pisati po uzoru na Dúnedaine, koji su opet mnogo ranije bili naučili tu veštinu od vilenjaka. U to su doba zaboravili jezike kojima su se dotad služili i prihvatili Zajednički jezik ili Vestron, kako su ga zvali, što beše uobičajen u svim zemljama kraljeva od Arnora do Gondora, i na svim obalama mora od Belfalasa do Lunea. Ipak su zadržali nešto od svojih reči, kao i svoja imena meseci i dana i velik broj osobnih imena iz davnine.
Negde u to doba legenda u hobita prvi put postaje istorija i vreme se počinje računati u godinama. Jer upravo hiljadu šest stotina prve godine Trećega doba, bledolička braća Marcho i Blanco odlaze iz Breeja; pošto su pribavili dopuštenje od velikog kralja u Fornostu, prešli su preko smeđe reke Baranduina na čelu velike skupine hobita. Prešli su preko Mosta kamenih lukova podignutog u doba najveće moći Severnog Kraljevstva, zaposeli svu zemlju s druge strane, između reke i Dalekog humlja. Oni su samo bili dužni dobro održavati veliki most, kao i sve ostale mostove i ceste, ići na ruku kraljevim glasnicima i priznavati vrhovnu kraljevu vlast.
Tako je počelo računanje vremena po Shireu, jer je godina prelaska preko Brandywinea (kako su hobiti prekrstili tu reku) postala prva godina u Shireu, i od nje su se računale sve potonje godine. Zapadni su se hobiti zaljubili na prvi pogled u svoju novu domaju, ostali su u njoj i uskoro se ponovo izgubili iz istoriji ljudi i vilenjaka. Dok je god postojao kralj, oni su službeno bili njegovi podanici, ali su vlast zapravo držali u svojim rukama njihovi poglavari, koji se uopćšte nisu mešali u događaje u vanjskom svetu. Sve do poslednje bitke u Fornostu s Veštac-kraljem iz Angmara slali su određen broj strelaca u pomoć kralju, ili su bar tako tvrdili, iako se to u ljudskim hronikama nigde ne spominje. Ali u tom je ratu propalo Severno Kraljevstvo, pa su otada hobiti tu zemlju smatrali svojom i među svojim glavarima birali namesnika koji je zastupao nestalog kralja. U sledećih hiljadu godina rietko su ih uznemirivali ratovi, pa su
napredovali i množili se posle crne pošasti (37. godine po Shireu) sve do nesretne Duge zime i gladi što je sledila nakon toga. Tada su mnoge hiljade hobita pomrle, ali dani nerodica (1158-60) bili su već davno minuli u vreme kad se zbiva ova naša priča, i hobiti su se opet bili navikli na izobilje. Zemlja bijaše bogata i izdašna, i premda je dugo ležala zapuštena kad su oni došli, nekad je bila dobro obrađivana i kralj je u njoj imao mnogo imanja, njiva, vinograda i šuma.
Četrdeset sati hoda protezala se od Dalekog humlja do mosta na Brandywineu, a pedeset od severnih vriština do močvara na jugu. Hobiti su je prozvali Shire, kao područje pod vlašću njihova namesnika i oblast u kojoj se dobro posluje; i tu su, u tom ugodnom zakutku, lepo živeli i bavili se svojim poslovima, obazirući se sve manje i manje na vanjski svet u kojem su se zbivali mračni događaji, sve dok nisu poverovali da su mir i izobilje pravilo u Međuzemlju i nešto na što svaki pametni narod ima pravo. Zaboravili su ili zanemarili ono malo što su ikad znali o čuvarima i o mukama onih koji su omogućili višestoletni mir u Shireu. Bili su zapravo zaštićeni, ali nisu više o tome vodili računa.
Nikad nisu hobiti nijednog soja bili ratoborni, i nikad se nisu borili među sobom. Dakako da su nekad davno bili prisiljeni boriti se da se održe u nesmiljenom svetu, ali u Bilbovo doba bijaše to već davna prošlost. Poslednje bitke koja se vodila pre nego što počinje ova priča, zapravo jedine bitke koja se ikad vodila u granicama Shirea, nije se više niko živ sećao: bitke na Zelenim poljima 1147. godine po Shireu, u kojoj je Bandobras Took odbio najezdu orka. Čak je i klima postala nekako blaža, a o vukovima koji su nekad po beloj zimi dolazili sa severa u pljačku, pričali su još samo dedovi svojim unucima. I tako, premda je još bilo nešto zaliha oružja u Shireu, ono im je uglavnom služilo kao trofej, obešeno ponad ognjišta ili po zidovima, ili izloženo u muzeju u Michel Delvingu. Oni su taj muzej zvali drangulijarnica zato što su sve što im nije bilo od neposredne koristi a nisu želeli odbaciti nazivali drangulija. Nastambe su im bile pretrpane drangulijama, koje su često poklanjali jedni drugima.
Pa ipak, uza svu udobnost i mir taj je narod ostao neobično žilav. Kad bi došlo stani-pani, bilo ih je teško zastrašiti ili ubiti, a možda su upravo zato što im je bilo toliko stalo do dobrih stvari, mogli i bez njih kad bi morali, možda su zato mogli podneti sve teške udarce sudbine, neprijatelja ili nevremena na način koji je iznenađivao one koji ih nisu dobro poznavali i koji nisu gledali dalje od svojih trbuha i dobro uhranjenih lica. Premda nisu bili svadljivi, i premda nisu ništa živo ubijali iz užitka, dobro su se držali kad bi ih ko priterao uza zid, i još su znali, ako treba, rukovati oružjem. Dobro su gađali lukom i strelom jer su imali oštro oko i sigurnu ruku. I ne samo lukom i strelom. Kad bi se koji hobit sagnuo da dohvati kamen, valjalo je što pre pobeći u zaklon, što su dobro znale sve životinje koje bi se našle u blizini.
Prvobitno su svi hobiti živeli u rupama u zemlji, ili su bar sami verovali da su živeli, i još su se uvek najbolje osećali u takvim nastambama, ali su se s vremenom morali naviknuti i na drukčija obitavališta. Zapravo su u Bilbovo doba u Shireu uglavnom samo najbogatiji i najsiromašniji hobiti zadržali taj stari običaj. Oni najsiromašniji prebivali su i dalje u najprimitivnijim jazbinama, zapravo u običnim rupama, sa samo jednim ili nijednim prozorom; a bogataši su još gradili znatno raskošnije verzije onih običnih negdašnjih jama. Međutim, nije bilo lako naći prikladno mesto za te široke i razgranate rovove (ili smiale, kako su ih oni zvali), pa su u ravnicama i nižim predelima hobiti, pošto su se razmnožili, počeli graditi nastambe na zemlji. Zapravo su čak i u brdovitim krajevima i starijim naseljima, kao što su Hobbiton ili Tuckborough, ili na glavnom gradskom području Shirea, u Michel Delvingu na Belom humlju, sagrađene mnoge kuće od drva, opeke ili kamena. U takvim su nastambama najradije stanovali mlinari, kovači, užari i kolari i ostali obrtnici, jer čak i kad bi stanovali u rupama, hobiti su odavno bili navikli graditi pojate i radionice.
Kažu da je običaj da se grade seoske kuće i hambari nastao među stanovnicima Mlake, dole uz Brandywine. Hobiti u tom kraju, u Istočnoj četvrti, bijahu poprilično krupni i debelih nogu, pa su nosili patuljačke čizme kad je bilo blato. Ali za njih se znalo da u njihovim žilama dobrim delom teče šturska krv, što se moglo videti i po maljama koje su mnogima od njih rasle na obrazima. A nijedan Dlakonog ni Bledolik nije imao ni traga od brade. Uistinu se narod u Mlaki i u Bucklandu, istočno od reke, gdje su se oni u novije vreme nastanili, većinom doselio u Shire iz južnih krajeva, i još su imali mnoga čudna imena i neobične reči koje se nisu mogle čuti nigde drugde u Shireu.
Verovatno su graditeljsku veštinu, kao i mnoge druge, bili preuzeli od Dúnedaina. Ali možda su je naučili i od samih vilenjaka, koji su ljudima bili učitelji u njihovoj mladosti? Jer uzvišeni vilenjaci nisu još u to vreme bili napustili Međuzemlje, i još su obitavali u Sivim lukama daleko na zapadu, pa i na drugim mestima nadomak Shireu. Još su se mogle videti tri vilin-kule koje su od pamtivijeka stajale na bregovima iza zapadnih granica. Nadaleko su sjale na mesečini. Najviša je bila najdalje, stajala je sama na zelenu bregu. Hobiti iz Zapadne četvrti tvrdili su da se s nje može videti more, ali nije poznato da se ijedan hobit ikad popeo na nju. Zapravo je bilo malo hobita koji su ikad videli more ili plovili po njemu, a još ih je manje bilo koji su se vratili da izveste ostale o tome. Većina je hobita vrlo nepoverljivo gledala čak i na reke i čamce, i nije ih bilo mnogo koji su znali plivati. Kako su godine prolazile u Shireu, sve su ređe i ređe govorili s vilenjacima, počeli su ih se pribojavati i zazirati od onih koji su s njima imali posla; a more je za njih postalo pojam straha i znak smrti pa su okrenuli glave od brda na zapadu.
Graditeljsku su veštinu zasigurno naučili od vilenjaka ili ljudi, ali su se služili njome na svoj način. Nisu ih privlačile kule. Kuće su im obično bile dugačke, niske i udobne. Najstarije među njima bile su tek puke imitacije smiala pokrivene suhom travom ili slamom, ili čak busenjem, a zidovi im bijahu ponešto ispupčeni. To je, međutim, bilo tek u prvoj fazi nakon dolaska u Shire, a posle su promenili način gradnje, usavršili ga onim što su naučili od patuljaka ili što su sami otkrili. Glavna osobina hobitskog graditeljstva ostala je sklonost okruglim prozorima, pa čak i okruglim vratima.
Kuće i rupe hobita u Shireu bijahu često velike i nastanjene velikim porodicama. (Bilbo i Frodo Baggins bili su kao neženje iznimke, kao što su bili iznimke i u mnogo čemu drugom, primerice u prijateljevanju s vilenjacima.) Gdekad je više pokoljenja rođaka, kao recimo Tookovi u Velikim Smialima ili Brandybuckovi u Brandy Haliu, stanovalo zajedno u (relativnom) miru, u pradedovskoj palači sa mnogo hodnika. Bilo kako mu drago, svi su hobiti bili rodovski organizovani i mnogo su pazili na rodbinske odnose. Crtali su dugačka i zamršena rodoslovna stabla s nebrojenim granama. Kad imate posla s hobitima, važno je upamtiti tko je s kim u rodu i u kojem kolenu. U ovu knjigu ne bismo mogli preneti rodoslovno stablo koje bi obuhvatilo bar najvažnije članove bilo koje ugledne porodice u vreme o kojem je reč. Rodoslovna stabla na kraju Crvene knjige iz Zapadne pokrajine sama su za sebe jedna mala knjiga, ali bi ih svi drugi osim hobita smatrali dozlaboga dosadnim. Hobiti su pak uživali u takvim stvarima, ako su bile tačne: rado su posedovali knjige ispunjene podacima koje već znaju, ako su podaci bili izloženi čisto i bistro, bez proturečja.
Iz romana Gospodar prstenova, Prolog – O hobitima