Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu?
8. maj 1955.
Od prvog dana padale su tople i crvene kiše. One su punile plitke erozije iskustva i dvadeset pet godina su padale kao dobre crvene, i nešto gore zelene i još ledenije plave i najzad kao mrtve devičanske bele kiše. Bio sam napunjen morem i nisam znao, kad već nisam bio.
To more na izgled, kao i svako drugo, bilo je nešto svetlije od drugih mora, jer je u njemu bez pompe bila sahranjena svetlost. I malo tamnije od noći koje su kao olupine konkvistadorske flote, plovile po njemu, po tom moru o kome pričam i koje govori o meni suvim peščanim slovima. Kroz more vidim svoje dno i kroz sebe njegovo dno.
Ta dva dna su kopno potopljenog ostrva čija je jedina slava i jedina smrt bila u njegovom vulkanu. Ja sam njegova razuđena obala i moji talasi se hrane sočnom zemljom po ugledu na Anteja. Sa zracima zaraslim u alge i sanjivim ribama i školjkama koje sam otvarao, kada osim sebe nisam imao više ništa da jedem.
Da, ja sam se hranio svojim morem, kao što se dečica hrane svojim roditeljima. Ali sam mrzeo slan ukus mog mora. Ličilo je na džinovsku suzu obešenu iznad moje postelje. Naizmenično ja ga prožimah i ono strujaše, talas za talasom, kroz mene kao krv. Šumljah kao more i rastoh kao more, i bejah oseka svog mora i njegova plima kroz uska creva istine.
I sipa u crnim oblacima, i ljigavi sunđer iz mora, i morska svinja, i ajkula mog mora. Ja sam što i moje more, jedan talas podignut na ramenima mora i „osedlana senka mora“ u stepi. Što je najsmešnije, i kitolovac sa električnim harpunom, iako priznajem u mom moru nema kitova, nego samo prizračna sardela u venčanim jatima.
Na tonu tonu svi talasi, kao na upijaćoj hartiji. Jednom, sedeći na pesku, dok je moj najlepši talas odlazio između nogu, nasuka se na moja kolena njeno naduveno telo.
Gle, rekoh, moje pošteno more! Ono se nasukalo na mene. Gle, ponovih, moje pažljivo i nežno more. Tada sam saznao zašto po njemu umesto leptira mile ugojeni i lascivni crvi, koji me posećuju noću u čunovima mojih papuča i mi slatko ćaskamo.
Humanističko shvaćanje, tačnije, tumačenje politike može imati trenutnih draži čak i za jednog rezonera sub specie eternitatis. Nama nije dano da budemo slobodni od „altruističkog egoizma“ tog najsramnijeg oblika pretpostavljanja svoje ličnosti.
Demokratski državnici imaju sklonosti da budu u položaju onih slugu, čija dugogodišnja verna služba im daje za pravo gospodstva nas gospodarima. Oni polaze od poređenja mase sa sujetnom ženom, te smatraju da je udvaranje, bez obaveze na brak, najefikasniji način da se postigne uspeh.
Ako se jedna idealno aristokratska doktrina ne obazire na narod, jedna isto tako idealna, demokratska, računa sa njegovim manama. Njena humanitarnost je nadasve uvredljiva, jer svesno utvrđuje slabosti koje je održavaju. Demokratija ne može usavršavati čovečanstvo, jer bi to značilo da sama sebi odriše trajnost.
Savršen čovek bira savršen oblik vladavine. Što je čovek manje savršen, oblik vladavine kojim se nad njim vlada je gori. Međutim osnovna pogreška svih političkih doktrina humanističkog karaktera jeste nasilje nad harmonijom.
Svaka od njih uzima državu kao nešto izdvojeno, otkinuto od opšte harmonije, što ima da služi jedino interesima čoveka. Homocentričnost ovih teorija je glavni uzrok kataklizama koje svakih dvadeset godina iznova uništavaju svet. Nacionalna i lična, ideološka i socijalna homocentričnost, proglasila je banalnu sreću stomaka i „sačuvane kože“ osnovnim geslom modernih ustava.
Status quo je krilatica savremene civilizacije. „Meni je danas bolje nego što će mi sutra biti“ to je krilatica ne malograđanina, nego maločoveka. „Meni će sutra biti bolje“ je takođe pod-čovečanska ideja (ovde mislim na čovečansku u budućem smislu), jer je diktirana standardom od koga je naročito socijalna demokratija napravila glavni razlog svog životinjskog postojanja.
Nemoguće je sporiti da je hrišćanska askeza, rimski stoicizam ili bramanska nirvana, svaka na svom planu izrazila jednu od dominantnih težnji duha koji čak i u ovim individualno povlašćenim oblicima biološke organizacije, oseća svoju apsolutnu budućnost. Doktrina koja joj ne pogoduje nema izgleda na trajnost
Ona može zavesti, ali ne može osvojiti. Bez saznanja poslednje istine, uzaludne su sve koje zamišljamo da joj slede. Pre nego što se odgovori na pitanje kakva je uloga države u opstanku čovečanstva, treba raščistiti sa pitanjem kakvu ulogu ima čovečanstvo sa stajališta večnosti.
Svaki drugi put bio bi jalov. Priroda, a pod njom podrazumevam nagon energije za samosaznanjem u integralnom vidu, ne trpi nesaglasnosti, pa makar ona poticala od onog njenog dela koji je u svom domenu dostigao to samosaznanje. (Mehaničko samosaznanje. Čisto je moguće samo kroz neki apsolutan medij, a nikako u fiziološkim ljušturama.)
Individualno saznanje o stavu „cogito ergo sum“ pretpostavlja definitivnu nezavisnost svesti od svog fiziološkog korelata. „Mislim, prema tome postojim“ je radikalna premisa koja se izričito protivi trializmu čovečije egzistencije. (Namesto subjektivnog, uprošćenog i sasvim neodređenog dualizma materije i duha.)
Ona se može upotrebiti jedino metodološki, da izrazi jednu uslovnu nužnost između postojanja i mišljenja, u kojoj iz drugog po sebi proističe prvo. No i tada se pada u kontradikciju, jer ako mišljenje zahteva organizaciju životno-materijalnih korelata, koju u nužnom vidu ne srećemo kod izvesnih umobolnika, onda ne-mišljenje znači i nepostojanje, pa bi takvi filosofi u potvrdu svoje teze morali zahtevati likvidaciju dobrog broja ljudi na zemlji.
Mislim, to znači da imam svesti, a moje postojanje je nezavisno od svesti o njemu, te je implicirano u somatskom samoosećanju, pa je idealno uzevši nezavisno od njega – jer imamo u banalnim nesvesticama prividnog nepostojanja – i zavisno od samog elana kroz triangularnu formu penetriranog u nama kao individualnim celinama.
Ono što garantuje naše postojanje nije dakle u krajnjoj liniji ni svest o njemu ni osećajnjega, ni njegova materijalna neporicljivost, nego transcedentalno biće. Nije egzistencija naša, nego esencija energije. Ovo prožimanje nije neka penetracio pacifik, nego fatalnaI kolizija egzistencijalnih obrazaca između sebe.
Na prvi pogled ne čini se da ima razrešenja u totalnom porazu jedne egzistencije, jer smo isuviše naviknuti nanjihovo trojstvo, pa nam se život čini nemogućan bez materije i duh bez života, premda su stare teološke škole dozvoljavale ovu poslednju mogućnost.
Ova iluzija je u korenu navika mišljenja. Ona svetu pridaje svoju ograničenost, umesto da teži da preuzme njegove neograničenosti. Evo jednog prostog pitanja: zar su materija, život i svet jedine potencijalne mogućnosti koje je energija u svom objektivnom samorazviću aktuelizirala?
Zar se u tom trojstvu iscrpljuje sva njena težnja i sva njena tvoračka moć? Ljudski um čini sve da u ovom domenu nije u stanju predvideti nešto što nije dano. Zato su naši sistemi statični čak i onda kada se svim dijalektičkim sredstvima upinju da svet objasne pokretima. To je zato što ga svode na krug postojećeg. To je zato što mu odriču budućnost.
9. maj 1955.
Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.
„(…) Jedina mi je radost bila (…) što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. (…)“
(„Brevijer“ – Kjerkegor)
Ja nisam bio pošteđen ni tog lišavanja. U toj teskobi nije bilo radosti tajne. Nisam uživao čak ni u tome što su ljudi svoje nesreće pripisivali meni, ni moje uzimali na sebe. Nisam mogao da budem gord u mukama na koje sam stavljen, jer nisam bio sam na njima.Nisam mogao da se radujem, jer mi radost nisu otimali osvajači, nego krali podlaci.
Nisam mogao da verujem svojim mislima, rugao sam se svojim nadama, prezirao ideale, pa ipak ono malo mira što sam ga ponekad duboko i očajnički smelo osećao, dolazilo je od toga što sam svoju volju stavljao u službu nepoverenja i prezira. Vršenje me je pravilo.
Izbor je bio moja svetlost, koju sam osećao kako se leluja u krvotoku, dok je svet spavao oko mene prikupljajući snagu da se protiv mene bori. Nikad nisam bio nesrećan što su me mrzeli, nikad uplašen kad su podizali hajke na mene, nikad nespreman za dan gnjeva. Pa ipak duboko, na dnu mene, sahranjenim naseobinama, pokrene se ponekad nemo i gorko pitanje: čemu?
Tada bih mogao plakati da imam čime. U jednoj sekundi postajem svesta svega se odričem, i u toj sekundi ne znam u ime kakvog cilja to činim. Da već postoji Bog, tada bih mu se molio. U tim trenucima najnižeg pada ja zavidim ljudima koji nisu imali prilike da izaberu sebe.
Hteo bih da volim ljudski i mlako kao oni, hteo bih da mislim ljudski i korisno kao oni, hteo bih da uživam ljudski i pojedinačno kao oni. Hteo bih da me osećanja ne ubijaju nego osvežavaju, da uvek jedan svoj deo držim u rezervi, i da živim kao izlišna biljka. Sunca i nežnosti sada.
Ali kada bi se sunce rađalo, ja bih se sklanjao u pomrčinu, jer mi se činilo lažnim, običnom bengalskom vatrom koja je upaljena na nebu da me zagreje, umekša i istopi. I kada bih mogao dobiti nežnost, ja sam od nje bežao kao od kuge, jer nisam bio siguran da je neću izabrati jednom za svagda.
Ja znam sve ću pobediti ako hoću i svemu se opreti ako ustreba, samo u jedno nisam siguran da li ću ikad pobedeti sebe.
Postoji samo jedan izvoran strah: strah od sebe. I postoji samo jedno rešenje od dva: pobediti se ili umreti. Ili je to samo jedno rešenje: pobediti se smrću.
Šta bi se dogodilo kada bih otkovao svoja osećanja? Nikad više ne bih mogao pre nego što zaspim reći: danas si opet bio čovek!
Nema nežne topline udaljenog sunca. Nema mlakog letnjeg dana. Samo usijano srce zemlje i vulkani u kome pulsira.
Šta je to imati dušu? Šta je to imati prostranu dušu? Da li se ona meri količinom ili veličinom stvari koje može da primi? Imam li ja dušu, kada je u njoj ceo kosmos, ali nijedan njegov oblik pojedinačno? Bedna dušo u čije prostranstvo može da stane ceo svet, ali nema mesta za jednu ženu.
Iz neobjavljenih dnevnika, 1955; izbor Ljiljane Pekić, www.borislavpekic.com