U našem svetu „ono što znamo“ i „ono što ne znamo“ u stvari postoje zajedno, fatalno nerazdvojivi kao sijamski blizanci, u stanju haosa. Haos, haos.
Oduvek sam pisala samo zato što nisam mogla da ne pišem.
A zašto ne mogu bez pisanja? To je jasno. Da bih razmislila o nečemu, meni je potrebno da to nešto stavim na papir.
Takva sam bila oduvek, još odmalena. Kada nešto ne bih razumela, sakupila bih reči koje su mi bile razbacane ispod nogu i nanizala ih, jednu po jednu, u rečenicu.
Ako mi ta rečenica ne bi bila od pomoći ponovo bih je rastavila i nanizala nov red reči. Ponovivši to mnogo puta, konačno sam bila u stanju da razmišljam o stvarima onako kako to drugi čine. Za mene pisanje nikada nije bilo naporno ili dosadno. Kao što su druga deca sakupljali kamenčiće ili žireve, ja sam zaneseno pisala. Prirodno kao što dišem, uzimala bih papir i olovku i ređala rečenicu za rečenicom.I tako razmišljala.
Možda čete reći da mi treba mnogo vremena da dođem do zaključka, ali tako radim svaki put kada treba da razmislim. A možda i nećete. Ali stvarno mi je trebalo puno vremena.
Kad malo razmislim, i prema onome što sama (mislim da) znam, odnosim se kao da „ne znam“ i onda ga oblikujem u rečenicu – to je za mene koja pišem bilo osnovno pravilo. Kada bih počela da mislim „A ovo znam nema potrebe da trošim vreme da bih o tome pisala“, i tu bi mom pisanju bio kraj. Verovatno nikuda ne bih stigla. Možda bi se desilo da se ja (ili vi) strašno razočaramo. Iza stvari koje mislimo da znamo mnogo, krije se isto toliko onoga što ne znamo.
Znanje nije ništa drugo nego zbir naših neznanja.
To je među nama rečeno moj skroman način da spoznam svet.
U našem svetu „ono što znamo“ i „ono što ne znamo“ u stvari postoje zajedno, fatalno nerazdvojivi kao sijamski blizanci, u stanju haosa. Haos, haos.
Ko zaista može da razluči šta je more, a šta je ono što je samo odraz u njemu? Ili da povuče liniju između kišovitog vremena i usamljenosti?
Tako sam ja najiskrenije digla ruke od podele na znanje i ne-znanje. To je moje polazište.Neko će možda misliti, užasno polazište. Ali čovek mora od nečega poći za sada. Zar nije tako? Prema tome ja sve počinjem da spoznajem kao nešto u suštini nerazdvojivo – tema i stil, subjekat i objekat, uzrok i posledica, ja i moj ručni zglob – sve. Sav prah se rasuo po kuhinjskom podu – so i biber, i brašno i skrob, izmešali su se u jedno – recimo. Nemam mnogo vremena. Nemam vremena da skrećem sa puta. Nemam vremena ni za metafore. Kao što sam već rekla, u nama neizbežno koegzistiraju „ono što (mislimo da) znamo„ i „ono što ne znamo“.
A mnogi ljudi, nemajući boljeg rešenja, žive tako što između to dvoje postavljaju paravan. Jer im je tako lakše i pogodnije. Ali ja taj paravan jednostavno uklanjam. Jer ja ne umem drugačije. Jer ja mrzim taj paravan. Jer sam takva.
Međutim da se poslužim još jednom primerom sijamskih blizanaca, ne slažu se oni uvek. Niti se trude da razumeju jedno drugo. Čak se češće dešava suprono“.
Desna ruka ne zna šta hoće i obrnuto. Tako smo mi zbunjeni, izgubljeni….Sudaramo se s nečim. Tras!
U stvari htela sam da kažem ovo: kada čovek hoće da izmiri „ono što (misli da) zna“ i „ono što ne zna“ potrebna je mudra taktika. A ta taktika je – da, baš to – razmišljanje. Drugim rečima, treba sebe dovoljno da priveže negde. U suprotnom, bez svake sumnje, krenućemo neumitno odvratnom linijom sudara.
Pitanje.
Pa kako, onda, čovek da ne razmišlja ozbiljno (već ispružen u polju, bezbrižno posmatara kako nebom plove beli oblaci, i osluškuje kako trava raste) i još da izbegne sudar (tras!)? Teško? Ne, nije! Makar sa aspekta čiste logike, to je jednostavno. Sanjati! Neprestano sanjati. Ući u svet snova, i tamo ostati. I tamo živeti doveka. U snovima nema potrebe praviti distinkciju među stvarima. Apsolutno nema. Zato što kao prvo, tamo ne postoje granice. Zato u snovima gotovo da i nema sudara, pa čak i da se desi, nema bola. Ali stvarnost je drugačija. Stvarnost ujeda. Stvarnost,stvarnost…