Leni Rifenštal – lepota i zlo

“Kada je 8. septembra 2003. ovaj svet napustila Leni Rifenštal, bio je to kraj jednog po svemu sasvim osobenog života.

Imala je punu 101 godinu i zaokružila je svojim životom čitav jedan vek, “doba ekstrema” kako je 20. vek nazvao britanski istoričar Erik Hobsbaum.

Rifenštal, koju je britanski časopis “Tajm” svrstao među “najuticajnije i najimpresivnije umetnike 20. veka”, izopštena i prokažena decenijama, zbog realne činjenice da je bila vodeći propagandista nacizma, bila je ličnost čiji su višestruki osobeni darovi malo koga ostavljali ravnodušnim.

Od detinjstva svesna da ima umetničke sklonosti, i pored oštrog protivljenja oca, ili možda baš zbog toga, kretala se linijom koja je pratila unutrašnje porive, neretko nasuprot stavovima sveta u kojem je živela.

Helena Berta Amelija Rifenštal rođena je 1902. godine u Berlinu, tada prosperitetnoj prestonici carstva Hoencolerna, u dobrostojećoj građanskoj porodici. Okvir koji je nametao takav porodični kontekst nije je učinio, kako je svedočila u “Sećanjima”, osobom koja teži da ponovi matricu koju su činili njeni roditelji.

Cinjenica je da se u godinama njenog formiranja svet duboko i umnogome tragično preobrazio, nije mogla ostati bez posledica. Veliki, po obimu i stradanjima nezabeleženi svetski rat, srušio je temeljito staru Evropu, sa njom, pored svega drugog, i Nemačko carstvo.

“Jučerašnji svet” kako ga je nazvao Štefan Cvajg, odjednom je tada delovao kao daleki neprežaljeni ideal.

Međutim osim reakcije, odnosno desnice, ili snaga ekstremne levice, po uzoru na revolucionarne prilike u Rusiji, iz same utrobe nemačke nacije tada se pomaljaju i nove političko-vrednosne koncepcije, ne samo ekstremno nacionalne nego i duboko rasističke. Bio je to nacionalsocijalizam.

 Leni Rifenštal na snimanju filma Trijumf volje (Sammlung Berlin Document Center / Wikimedia Commons

Leni Rifenštal počela je kao filmska glumica, ali dva njena rediteljska ostvarenja u tim prelomnim vremenima, odrediće joj u potpunosti sudbinu: “Trijumf volje” (1934) film u kojem je na osoben način prikazala kongres Nacionalsocijalističke partije u Nirnbergu 1934. godine, i docnije “Olimpija” (1938) na temu Olimpijskih igara održanih u Berlinu 1936. godine.

Dela koju su je proslavila, i obeležila, bila su izraz vrhunskog propagandnog veličanja nacističke ideologije, ali i pokazatelj sasvim izuzetnog osećaja za antičke estetske uzore. Što je, uostalom takođe, u potpunosti bilo posledica estetskih nazora kakve je usvojio i nametao nacizam. Mladost, borbenost, monumentalnost, fidijevski obrisi ljudskih tela, igre svetla i senki u kojima se uz lik velikog vođe pomalja sunce, masovna histerija svetine, nepregledni redovi utegnutih uniformi, sve to našlo se u njenim filmskim ostvarenjima, nagrađenim ubrzo prvom nagradom na festivalu u Veneciji 1935. i potom na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine.

Mnogi su bili zadivljeni viđenim, i ne samo viđenim. Njena filmska ostvarenja delovala su neopisivo zamamno, bio je to spoj lepote i zla, vrhunske stručnosti i izrade i moralnog idiotizma.

Godinama docnije, omiljena Hitlerova rediteljka tvrdila je da je u svemu tome ona bila samo mlada devojka bez zanimanja i uopšte interesovanja za politku, koja je, eto, dobila jedinstvenu priliku da radi i iskaže svoje talente.

Može biti da ima ponečeg u tom opravdanju, i za nju, kao i za hiljade drugih, pojavile su se, kao što uvek biva u vremenima krupnih društvenih lomova, prilike koje bi inače teško dobili i koje su otuda prigrabili svim srcem.

Gotovo svi su se docnije pravdali da nisu znali, nisu pretpostavljali, razumeli, o čemu je reč.

Adolf Hitler i Leni Rifenštal (Sammlung Berlin Document Center / Wikimedia Commons)

Ako je u istoriji postojao politički koncept koji je bio potpuno brutalno otvoren, od samog početka, to je bio nacizam. U programskoj knjizi “Majn kampf” (Moja borba) Adolf Hitler je otvoreno rekao praktično sve što je potrebno da se razume nacizam.

Ta čudna knjiga, svojevrsni galimatijas sećanja, ličnih i opštih razmišljanja, prožeta mestimično krupnim političkim tumačenjima i opasnim najavama, predočila je sve što je bilo potrebno da bi se stvar razumela.

Slavljena i prezirana, nesumnjivo i sama žrtva istorijskih okolnosti, Leni Rifenštal je sigurno bila više od nekakvog Hitlerovog dvorskog reditelja, bila je svojevrsni genije.

Ali za svestranu umetnicu, koja se pored snimanja filmova i fotografije, bavila glumom i baletom, zauvek će ostati vezana, u najmanju ruku kontroverzna prošlost.

Posle Drugog svetskog rata Rifenštal se našla izopštenom, tako se najzad posvetila fotografiji i podvodnom filmu. Njene reportaže o plemenima u Sudanu su joj sedamdesetih godina takođe donele veliki međunarodni uspeh. Pošto je bila poznata kao omiljena Hitlerova rediteljka, nakon Drugog svetskog rata nije više mogla da radi na filmu.

Kako je sama komentarisala: “U Holivudu mi nikada ne bi dozvolili da snimam filmove kakve sam mogla da snimam u Nemačkoj. Nisam dozvolila da me unište kao umetnicu.“

Otuda se posvetila fotografiji. No estetika koju je negovala nanovo je izazvala reakcije. Njen serijal fotografija sudanskih Nubijaca umnogome je ličio na estetičke uzore njene mladosti. U najmanju ruku bilo je to divljenje lepoti ljudskog tela u naponu zdravlja i mladosti.

Potom se sa 70 godina posvetila ronjenu, odnosno podvodnom filmu. Otuda takođe fascinantan film “Podvodne impresije“.

Uči proslave 100. rođendana, braneći se, kao i uvek, od optužbi da je bila nacistički propagandista, tvrdila je da je “Trijumf volje” dokumentarni snimak, da nije nikakva nacistička propaganda, već “umetnost i to dobra”, vajkajući se što se tridesetih, poput recimo Frica Langa ili Marlen Ditrih, nije zaputila u SAD.

Žalila je što je poznavala Hitlera: “To je najveća katastrofa u mom životu, koja će me pratiti do smrti (…) Lako je sada reći da je on bio čudovište, ali mi to tada nismo znali.“

Uvek je negirala da je podržavala nacizam, odnosno da je negovala prisne relacije sa Adolfom Hitlerom, iako u stvari nikada nije krila da mu se pre rata divila.

Za sebe je tvrdila da je politički naivan umetnik, ni više ni manje.

Njena sudbina je sastavni deo, i unekoliko primer, jednog strašnog vremena, u ponečem veličanstvenog u gotovo svemu tragičnog.

Da je Leni Rifenštal bila žrtva istorije nesumnjivo je, no čini se da joj ni ona nije ostala dužna, svesno ili nesvesno, stvar je ipak počela obratno, prvobito je istorija bila njena žrtva, njena i njenih saboraca.

Autor: Nebojša Berec, Tanjug