Foto: Tang Li Xian Mu Bi Hua (1974)/Wikipedia
Arheolozi su nedavno ustanovili da su još u devetom veku Kineskinje iz viših društvenih staleža uživale u jednom opasnom sportu – igranju pola na magarcima
Tekst: Đorđe Petrović
U gradu Si’anu, u centralnom delu Kine, arheolozi su otkrili grobnicu od cigala, staru više od hiljadu godina. Njena veličina i oslikani zidovi, na kojima su predstavljene figure slugu i muzičara, kao i to što je grobnica očigledno bila poharana, jasno ukazuju da je u njoj bila sahranjena osoba visokog društvenog statusa. To potvrđuje i kameni epitaf pronađen u grobnici, u kojem piše da je u tu, 878. godine, sahranjena Cuei Ši, kineska plemkinja i supruga carskog guvernera.
Međutim, arheologe je iznenadilo to što je ona bila sahranjena sa tri magarca, čije su ostatke našli u grobnici, zajedno sa jednom olovnom uzengijom. Još ih je više iznenadilo kad su ustanovili da su ove tegleće životinje zapravo služile za sport, a da je Cuei Ši bila vatrena ljubiteljka i igračica pola – i to na magarcima. Iako postoje zapisi iz vremena dinastije Tang (vladala od 618. do 907), koji opisuju upotrebu magaraca u ove svrhe, ovo je prvi fizički dokaz da se ova vrsta pola, nazvana lvju, igrala i u devetom veku.
U drevna vremena magarac je bio izuzetno dragocena životinja i predstavljao je važan resurs. Korišćen je kako za vuču plugova i kola tako i za tegljenje, na taj način omogućavajući transport robe i trgovinu. Ipak, nije se mnogo znalo o njegovoj upotrebi u aktivnostima poput sporta i razonode. Značaj novog istraživanja, koje je sproveo kineski naučni tim predvođen arheologom Songmejom Huijem sa Akademije za arheologiju Šaanksi iz Si’ana, i jeste u tome što rasvetljava neobičnu funkciju koju su magarci ponekad imali u carskoj Kini, pružajući ujedno i uvid u to kako je izgledao život žene visokog statusa u to doba.
U arhivskim zapisima iz devetog veka navodi se da su Cuei Ši i njen muž Bao Gao bili strastveni ljubitelji pola, s tim što ga je on igrao na konju. Što i ne čudi, budući da se polo tradicionalno praktikovao iz konjskog sedla, a istraživači navode da datira još iz Persije i Parćanskog carstva (od 2. veka p.n.e. do 2. veka n.e.). Smatra se da je u Kinu prenet u sedmom veku.
„Budući da je smatran prestižnim sportom, i veoma važnim za obuku konjice, polo na konjima igran je i u vojsci i na dvoru dinastije Tang u Si’anu, i veoma su ga uvažavali carevi iz ove dinastije“, navodi se u istraživanju. „Međutim, ova igra je bila opasna, a ponekad i fatalna, što potvrđuje i smrt cara Muzonga (vladao u periodu 821–824).“ Čak je i Bao Gao doživeo nesreću igrajući ovaj sport, izgubivši tom prilikom oko.
„Magareći polo, u kojem su umesto konja korišćeni manji, stabilniji magarci, postao je alternativni timski sport, kako za žene i starije ljude iz elite tako i za one sa manjim bogatstvom“, ističe Huijev tim. Sporiji i niži, magarci su ovaj, u to vreme među vlastelom omiljen sport činili bezbednijim za igrače i igračice, ali sigurno ne i manje zanimljivim.
Stoga oni, za stare Kineze, nisu bili samo životinje za vuču i tegljenje tereta. Hui navodi da sahranjivanje ovih životinja zajedno sa ljudima ukazuje da su magarci imali takođe i duhovnu ili religijsku ulogu. Ovaj arheolog veruje da su oni spušteni u grobnicu sa Cuei Ši kako bi mogli da otprate njen duh na onaj svet i omoguće joj da i u zagrobnom životu nastavi da igra svoj omiljeni sport.