Foto: Wikipedia
Mi vrlo dobro znamo da je menjanje navika i uzimanje novih jedino sredstvo da održimo život, da osvežimo naše čulo vremena, da postignemo podmlađivanje, jačanje, usporavanje našeg doživljavanja vremena i time obnavljanje našeg životnog osećanja uopšte
Uopšte se veruje da interesantnost i novina sadržine »ubijaju« vreme, to jest prekraćuju ga, a da monotonija i praznina otežavaju i koče njegov tok. Ovo nije bezuslovno tačno. Praznina i monotonija mogu doduše da oduže i učine »dosadnim«, »dugim«, trenutak i čas, ali velike i najveće mase vremena one skraćuju i štaviše sasvim uništavaju. Obratno, kakva bogata i interesantna sadržina svakako je u stanju da čas, pa i sam dan skrati i ubrza, ali računajući u velikom, ona toku vremena ipak daje razvučenost, težinu i čvrstinu, tako da godine pune događaja mnogo sporije prolaze nego godine siromašne, prazne, lake, koje prohuje kao vetrom oduvane. Ono što nazivamo dosadom — dugim vremenom — pre je upravo neko bolesno osećanje razonode — skraćivanje vremena — usled monotonije: veliki razmaci vremena, kad imaju neprekidno jednolik tok, skupe se na način koji do smrti zastraši srce; kad je jedan dan kao svi, onda su svi kao jedan; a u savršenoj jednoslikosti i najduži život proživeo bi se sasvim brzo i minuo za tren oka. Navikavanje je obamrlost ili pak malaksalost čula vremena, i što nam godine u mladosti prolaze lagano, a kasnije život sve brže promiče i juri, i to mora da počiva na navikavanju. Mi vrlo dobro znamo da je menjanje navika i uzimanje novih jedino sredstvo da održimo život, da osvežimo naše čulo vremena, da postignemo podmlađivanje, jačanje, usporavanje našeg doživljavanja vremena i time obnavljanje našeg životnog osećanja uopšte. To je svrha promene mesta i vazduha, odlaska u banju, u tome je blagodet promene i epizode. Prvi dani u kakvom novom boravištu prolaze kao dani u mladosti, a to znači jako i rasplinuto, — takvi su otprilike šest do osam dana. Zatim, ukoliko se »prilagođavamo«, primećujemo kako se postepeno skraćuju: ko voli život, ili tačnije rečeno, ko bi da se potpuno oda životu, sa užasom primećuje kako dani opet počinju da bivaju laki i da brzo promiču; poslednja nedelja, recimo od četiri, ima strašnu rapidnost i prolaznost. Naravno da osveženje čula vremena dejstvuje i posle intermeca, ono ponovo dođe do izražaja kad se vratimo pravilu: prve dane kod kuće, posle promene, doživljavamo opet kao da su novi, razvučeni, mladalački, ali samo malo njih: jer na pravilo se brže naviknemo nego na prekid pravila, a kad se čulo vremena od starosti već umori ili pak — što je znak urođene nevitalnosti — ako nikad nije ni bilo jako razvijeno, onda ono opet brzo obamre, i već posle dvadeset i četiri časa je kao da nikad nismo nikud išli i kao da je ceo put bio samo san jedne noći.