Foto: Google
Ustajati ujutru i ići na posao, biti povezan s ljudima osećanjima ljubavi, prijateljstva ili otpora – i sve vreme razumeti da je to privremeno i tobože.
Jer, stalna i stvarna bila je u njemu nada, toliko jaka da ga je sam život razdraživao. Evo, odmah, za minut, trebalo je da uhvati – upravo, šta? Čarobnu formulu, u kojoj je bila sva istina o životu. Prao je zube, a ona je bila tu, tuširao se i skoro ju je izgovarao, da nije ušao u autobus, možda bi mu se javila, i tako ceo dan. Kada se budio usred noći, osećao je da prodire ka njoj kroz tanak zastor, ali tada je, tako napregnut u svojoj težnji, padao u san.
Nije se odnosio blagonaklono prema svojoj slabosti. Slagao se s tim da treba da bude to što jeste na mestu i u trenutku, pažljiv prema bliskim mu ljudima i da vodi računa o tome šta očekuju od njega. Izjavljivati da su privremeno i tobože značilo je nanositi im nepravdu, nije mogao, ipak, da se oslobodi misli da za život s njima zaista nema vremena.
Česlav Miloš, Pas krajputaš
Prevela s poljskog Ljubica Rosić