Srijeda, 4 Decembra, 2024

DINKO GRUHONJIĆ: Neka cv(j)eta hiljadu/tisuću šovinističkih cv(j)etova!

U ovakvim vremenima se lako uroni u bezdan fašizma

Slučaj izvesnog, do prekjuče za širu javnost savršeno marginalnog mladog čoveka po imenu Mario Vrselja iz Sremske Mitrovice, opet je potvrdio ono što smo znali oduvek: nacionalista je nacionalista, ma koje nacije i vere bio. I ne odnosi se to toliko na Vrselju – tog predsednika omladine Hrvatskog nacionalnog vijeća u Srbiji (HNV), koji je pre desetak godina šetkao naokolo okićen neonacističkim simbolima, a u maju ove godine “u ime svih vojvođanskih Hrvata” polagao vence na Blajburgu – koliko na predstavnike “svete majke nacije”, u ovom slučaju one hrvatske.

Savršeni muk koji je usledio nakon što su Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) i Radio-televizija Vojvodine obelodanili detalje iz Vrseljinog društveno-političkog života i angažmana, začinjeni “sitnicama” kao što je organizovanje žurke u Sremskoj Mitrovici na kojoj se slušao Tompson i klicalo ustašama – zapravo je najznakovitiji od svega. Nije se oglasio HNV, nije se oglasio Demokratski savez Hrvata u Vojvodini (DSHV), nije se oglasio Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata… Nije se, dakle, na sopstvenu inicijativu oglasio savršeno niko. Onda su novinari RTV-a pozvali Petra Kuntića, odlazećeg predsednika DSHV-a, kao i Tomislava Žigmanova, aktuelnog direktora Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata i – sve su prilike – dolazećeg predsednika DSHV-a. Pa se ispostavilo da je ipak bilo dobro što se nisu oglašavali, jer ovo kako su se oglasili bilo je – sramotno. Kuntić je, naravno, odmah konstatovao da iza svega stoje “mangupi iz hrvatske zajednice”, te da je čitava priča “tempirana” baš uoči izbora u DSHV-u. Žigmanov, nekadašnji pobornik univerzalnih, a ne “jednonacionalnih” ljudskih prava, pokazao se kao pravi zastupnik čuvene “ali” filozofije. On je, dakle, osudio Vrseljine postupke, ali… I kao što obično biva kod “ali” filozofa, usledila je tirada o ugroženosti i o želji novinara da Hrvate prikažu u negativnom svetlu. Još nas je Žigmanov obavestio i da je slučaj Vrselja “unutar hrvatske zajednice raščišćen”, kao da to uopšte ima veze s bilo kojom pojedinačnom “zajednicom”.

Na stranu to što se na meti njihovog napada i trabunjanja o teoriji zavere s ciljem da se Hrvati prikažu “u negativnom svetlu” našlo baš Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Nemam potrebu ni da se u svoje niti u ime NDNV-a pravdam pred takvim sitnim politikantskim marifetlucima etno-biznismena. Ali, imam potrebu da postavim pitanje: koga oni takvim javnim istupima zapravo brane i zastupaju? Jer, onog momenta kada su se odrekli mogućnosti da oštro i nedvosmisleno osude Vrselju zbog njegovih “nestašluka”, onog momenta kada nisu ni pomislili da javno pritisnu HNV da sankcioniše tog mladog, svojevoljno zabludelog čoveka, oni su se praktično odrekli i mandata da zaista brinu brigu o pravima Hrvata u Vojvodini. Na taj način, oni su devalvirali patnju sopstvenih sunarodnika, kroz koju su prošli tokom devedesetih godina prošloga veka i etničkog čišćenja iz Vojvodine. A taj se proces odvijao upravo u skladu sa idejama kojima je Vrselja (bio?) sklon. Reč je, naime, o ideji čiste krvi i još čišćeg tla, krivicom koje su Hrvati i proterani, naročito iz Srema.

Ali, to je taj plitki nacionalistički um, koji – pa makar bio i manjinski – lako i brzo pronađe sagovornika sa većinskim nacionalizmom. Možda je to ta politika koju će zastupati novo rukovodstvo DSHV-a, a kojoj će tercirati kojekakva nacionalna vijeća i zavodi. Epilog takve politike – treba li to uopšte dokazivati – biće da će Hrvata u dogledno vreme u potpunosti nestati iz Vojvodine, i to sve uz saglasnost njihovih “izabranih” predstavnika.

Pored toga što je NDNV, eto, postao “antihrvatski element”, u sklopu priče o izbegličkoj krizi postali smo i prilični “antimađari”. Naime, nakon što smo se drznuli da ismevamo šovinističke i rasističke izjave koje je o izbeglicama dao izvesni Mihalj Bimbo, gradonačelnik Kanjiže i azilant iz 1956. godine, pretrpeli smo niz javnih uvreda da kritikujemo nesrećnog Bimba jer je – Mađar. Sumnjičav je prema nama bio čak i časni Laci Bala, jedan od glavnih protagonista našeg nedavnog filma “Nisu ćutali”, koji smo snimili kako ne bismo dozvolili da padnu u potpuni zaborav ljudi koji su se protivili Miloševićevom ratnom ludilu pod svaku cenu rizikujući i sopstvenu glavu. Teško mi je da poverujem da Bala, jedan od osnivača Duhovne republike “Zicer”, ne vidi ništa problematično u Bimbovim izjavama o izbeglicama iz Azije i Afrike. Jer ako zaista ne vidi, da li to znači da je i sam Bala zapravo ordinarni šovinista?

O nekim redovnim a anonimnim posetiocima ovog sajta, koji su u nama odjednom prepoznali “vučićoljupce”, zaista ne bih da trošim reči. Sem što mogu da kažem da je nezaobilazan utisak da je i njihov motiv pre svega “sveta matera nacija”: jedno “naše” dete svakako vredi više od stotine, ma hiljade, ma miliona “njihove”. Zato je takvima i sasvim okej kad ona ogavna kučka s kamerom u Mađarskoj podmeće nogu čoveku koji nosi dete u naručju i kada šutira nogom u stomak izbegličku devojčicu. Mogu se kladiti da su takvi “komentatori” na različitim portalima i društvenim mrežama, razvukli usne u zverski kez na ovakve prizore. Ma, samo da su mogli i izljubili bi plavušu s kamerom!

Moderirajući te silne komentare, naročito na Fejsbuku, po ko zna koji put pronašao sam empirijski dokaz za postojanje nacionalističke internacionale: kako god se zvali šovinistički komentatori, zajedničko im je da sa jednakom strašću mrze izbeglice iz Afrike i Azije. Prosto zato što nisu “naši” pa nas samim tim ugrožavaju. Jer, “naši” se začas međusobno uklope: eno vam Vrselje u društvu sa srpskim neonacistima iz 2005, pa još i na tribini o prononsiranom fašisti Dimitriju Ljotiću. Eno vam ustaša, četnika, ljotićevaca, handžar-divizija i ostalih zlikovaca ukopanih zajedno na Blajburgu. U opasnim, u ružnim vremenima živimo, u kojima malo nedostaje pa da svi zajedno, uključujući i nekadašnje borce za univerzalna ljudska prava i antiratne aktiviste, potonemo u bezdan fašizma.

Neka cveta/cvjeta hiljadu/tisuću nacionalističkih, šovinističkih i rasističkih cvetova/cvjetova!

autonomija.info

Povezane vijesti

Put od fašizma

Foto: Google

Nedavni neredi u Ujedinjenom Kraljevstvu još jednom su pokazali nesposobnost i liberala i levičara da smisle kako da se obrate radničkoj klasi koju privlači krajnja desnica. Jednom kad fašizam počne da se širi, besmisleno je povlađivati ksenofobiji kao što to rade liberali s prihvatanjem anti-imigrantske agende, ili galamiti protiv javne štednje kako to čine levičari. Da bi se suočili sa britanskim buntovnicima i sličnim grupama širom Evrope i Sjedinjenih Država, progresivci pre svega treba da se obavežu da ih neće napustiti.

Umberto Eko: Fašizam – zlo u 10 tačaka

U korijenima fašističke psihologije leži opsesija zavjerom, ili još bolje, međunarodnom zavjerom. Ali zavjera mora takođe doći iznutra. Fašističke vlade osuđene su na to da gube ratove jer su nesposobne da ispravno procijene neprijatelja. U fašizmu ne postoji borba za život, naprotiv, život se živi samo zbog borbe. Zbog toga, pacifizam je kolaboracija sa neprijateljem. Građani se pozivaju samo kada treba odigrati ulogu naroda.

Popular Articles