Uprkos koroni, „Toma“ hara bioskopima, a u svojoj piratskoj hipostazi opseda publiku i po njenim ličnim računarima i mobilnim telefonima, i to diljem jugoslovenskog prostora, koji se usred svoje sadašnjosti uvek naziva bivšim (kao da tim atributom stavlja do znanja da se sve života ovde crpi s dna prošlosti).
Piše: Zlatko Paković
Uspeh Bjelogrlićevog filma o kantautoru Tomi Zdravkoviću ne može biti očigledniji, to govore blagajne, ali i policijska potera za onima koji besplatno distribuiraju film preko elektronskih mreža.
Šta je to što mnogobrojne goni da i po nekoliko puta gledaju ovaj film?
Unajkraće, sasvim uopšteno, razlog se nalazi u sasvim drukčijem portretu muškarca, kao glavnog junaka filma, od onoga koji se publici u srpskim filmovima i serijama godinama, decenijama standardno nudi.
Ovog puta to je nežni, krhki, zaljubljeni muškarac, muškarac-srce, tužan kao ružno pače, u potrazi za trenutkom čistog susreta, čovek sposoban da se nosi s neuzvraćenom ljubavlju, da bude varan, a ne da vara.
U tome je sva razlika. Posredi je delo sentimentalnosti bez premca u savremenoj srpskoj kinematografiji, i tu ću se zaustaviti u oceni, da ne bih kvario opštu senzaciju i prekidao plač u publici.
Kako bismo shvatili epohalnu promenu na kulturnoj sceni Srbije, taj teško pojamni pad u kritičkoj moći jednog društva i gubitak autorske smelosti u kinematografiji, i ne samo u kinematografiji, potrebno je ovaj film uporediti s filmovima koji su na ovom istom mestu, u sasvim drukčijim okolnostima, nastajali pre pola veka.
Zadržaću se pri tom samo na tri filma koja su te daleke 1971. godine snimljena, da ih vlasti odmah zabrane i decenijama drže pod ključem u bunkeru.
To su filmovi „Plastični Isus“ Lazara Stojanovića, „W.R, Misterije organizma“ Dušana Makavejeva i „Mlad i zdrav kao ruža“ Jovana Jovanovića.
Nastala u vremenu snažnog kulturnog zamaha, ova su tri filma bila kritična u preispitivanju ideoloških pretpostavki političkog sistema koji je omogućio upravo taj neponovljivi kulturni nacionalni skok, a danas, u doba najvećeg kulturnog nacionalnog pada, najgledaniji film, ni jednom jedinom primisli ne dovodi u pitanje ideološke pretpostavke političkog sistema koji je omogućio ovaj pad, ovo propadanje od kritičke umetnosti do sentimentalne melodrame.
O „Misterijama organizma“ i „Plastičnom Isusu“, pisano je neuporedivo više negoli o debitantskom Jovanovićev filmu. Zato ću ovde o njemu reći nekoliko reči.
Šokirajući prizorima otvorenog bluda, zločina i narkomanije, ističući u prvi plan saradnju policije s kriminalcima, ovaj je grubo tesani film, u tom krtom lenjinovsko-socijalističkom vremenu posle studentske pobune i na početku hrvatskog maspoka, pri kraju crnog talasa, zaključan u bunker.
Kako je moguće da u samoupravnom, humanom društvu jedan okrutan kriminalac postane filmski junak za masovnu pažnju?
Samo tako što je bila moguća sloboda stvaralaštva.
Da, evidentno je, na tu slobodu autora i na njegovo slobodno nastalo delo, obrušila se cenzura sistema.
Danas ne mora biti cenzure, jer je sve u vlasti autocenzure, cenzure u biti samog autora, kojom se, logično, potire samo autorstvo. To je ta epohalna razlika. Nekada je postojao autor.
Kad govorimo o autocenzuri, mi ne govorimo tek o onom svesnom odustajanju autora od tema i formi, koje bi mu mogle doneti nevolje, nego, pre svega, govorimo o pounutrašnjenim mehanizmima sistemske cenzure koji u podsvesti autora već sprečavaju svaki dotok slobodne asocijacije u svest.
Autor, naime, više ne misli.
Film „Mlad i zdrav kao ruža“, na početku sedamdesetih godina, ne samo da je „ulovio“, kako je to već zapaženo, stvaranje snažnih kriminalnih grupa u sprezi s vlašću (glavni junak kaže na kraju: „Ja sam vaša budućnost!“), nego je anticipirao i omiljeni sadržaj većine kako komercijalnih, tako i autorskih evroatlantskih filmova: psihopatološki tip junaka i užitak u prikazivanju zločina. Poput nekog „zlog poručnika“, Stevan, Stiv (Dragan Nikolić) vedri i oblači Beogradom.
I na kraju balade, šta bi mogao biti pandan, današnji pandan ovim pre pola veka zabranjenim filmovima?
Pitamo to uprkos tome što takav film svakako neće nastati, ne samo stoga što ga niko ne bi hteo da produkuje, nego zato što nikome pod milim bogom ovde ne može da padne na pamet da bi se uopšte mogao baviti onim što se, u drevnosti od pre pola veka, zvalo kritički, subverzivni politički film, kakav recimo i dan-danas snima stari Kosta Gavras.
Možda se odgovor na to pitanje može naći u onoj šali koja se ovih dana širila po društvenim mrežama. Vic glasi ovako. Jesi li gledao „Tomu“, pita neko. Drugi odgovara: Misliš na onog grobara iz Kragujevca, koji je živeo vrlo skromno, a završio kao predsednik države i vlasnik vile na Dedinju od 800 kvadrata s dva hektara dvorišta, koja se doduše ne vodi na njegovo ime, jer bi u tom slučaju morao iz svog džepa samo za osnovne režije da plaća 400.000 dinara mesečno?
