„Zašto je sve manje istraživačkih novinara“ bila je tema panel diskusije povodom dodele nagrade „Katarina Preradović“ za ispunjavanje visokih profesionalnih i etičkih standarda, profesionalni integritet i izuzetnost. Ovogodišnja laureatkinja je, sasvim zasluženo, novinarka KRIK-a Dragana Pećo.
Piše: Ognjen Radonjić
Kao učesnik ove panel diskusije odlučio sam da ovom pitanju pristupim iz perspektive univerzitetskog profesora pošto između profesorskog i novinarskog poziva postoje mnoge podudarnosti. Mnogi mogu da budu profesori i novinari, razlika je samo u tome što neki naš poziv čine dostojanstvenim, dok ga drugi čine nedostojnim.
Mnoštvo je osobina koje ljudi smatraju dobrim. Međutim, da bi neka dobra osobina postala vrlinom, ona mora biti okrenuta dobrobiti šire društvene zajednice i mora biti trajna – ne menjamo svoje ponašanje u zavisnosti od promena društvenog konteksta. O tome je govorio Njegoš: „U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci“. Dakle, ukoliko naše dobre osobine nisu trajne i menjaju se u zavisnosti od promena društvenog konteksta u pitanju je oportunizam. Stoga, odgovor se nameće sam po sebi – sve je manje istraživačkih novinara jer je daleko ugodnije ponašati se oportuno nego biti čovek sa vrlinom. Po mom uverenju, da bi neko bio dostojan novinar i profesor mora da poseduje sledećih pet vrlina:
1. Skeptičnost – Sokrat je smatrao da je proročica Pitija za njega rekla da je najmudriji čovek na svetu zato što nije nudio odgovore jer je znao da ih ne zna, već je postavljao pitanja koja pokreću proces promišljanja i kontinuiranog samopropitivanja. Po Sokratu je stalna potraga za istinom bila jedini život vredan življenja – istina nas obavezuje da otkrijemo šta je dobro, a šta zlo. U korenu potrage za istinom je stalna sumnja. Sokrata su na smrt osudili podanici koji slušaju, izvršavaju naređenja, kliču, glorifikuju i ne postavljaju pitanja. Sa druge strane, Sokrat, najveći učitelj među učiteljima, bio je sumnjičav, postavljao je pitanja, tražio odgovore i promišljanje. Podaništvo je put u ropstvo, dok je skepticizam preduslov slobode. Sloboda se teško stiče i lako gubi. Početak gubitka slobode je trenutak u kojem prestanemo da postavljamo pitanja. U tom svetlu čitam upozorenje Martina Lutera Kinga: „Ako ne možeš da letiš, trči, ako ne možeš da trčiš, hodaj, a ako ne možeš da hodaš, puzi. Radi šta god možeš, ali samo nastavi da ideš napred“. Skepsa je preduslov slobode i prvi korak na putu ka istini.
2. Poštenje – naše profesije su okrenute javnosti i javnom interesu. Mi kao društveni resurs imamo nekoliko ciljeva: borimo se za znanje, istinu, solidarnost i pravdu. Iskustvo nas uči da se politički sistemi koje karakteriše jednoumlje prvo obračunavaju sa prosvetom i novinarstvom, jer su ova dva poziva prirodno stanište istine koja je čuvar našeg dostojanstva. Da bi naše javno delovanje imalo efekat ključno je zadobiti poverenje javnosti. Suprotno tome, nepoštenje urušava poverenje, zbog čega pojedinci koji pokušavaju časno da urade svoj posao bivaju progutani i strpani u isti koš sa velikom većinom onih koji su aktivni učesnici sveopšte društvene hipokrizije koja neminovno vodi fanatizmu. Voren Bafet, jedno od najvećih imena u svetu finansija, smatra da je poštenje skupocen dar i da takav dar ne možemo da očekujemo kod jeftinih ljudi. Na kraju krajeva, borba za istinu nas čini boljim ljudima jer kada govorimo istinu pomažemo drugima ali i sebi, a kada govorimo laži povređujemo druge, ali i sebe. Naravno, postoji i praktična strana istine – jedna šala kaže da je najveća prednost istine to što ne moraš da pamtiš šta si prethodno rekao.
3. Integritet – integritet ne mogu da poseduju ljudi koji se ne bore za istinu i suočavanje sa njom zahteva da posedujemo svoje „ja”. Isus je rekao: „Ako te ko udari po tvom desnom obrazu, okreni mu i drugi“. Poruka je jasna – šta god uradio, neću odustati od svoje borbe za pravdu. Postoji jedna izreka koja kaže da je integritet naše sopstveno suočavanje sa istinom, dok je poštenje da saopštimo istinu drugima. Integritet predstavlja izbor između nečega što je ugodno i nečega što je ispravno. Kada govorimo o integritetu govorimo o beskompromisnoj odbrani stavova koji su od velikog društvenog značaja, to jest stavova koji su okrenuti ka dobrobiti drugih članova zajednice. Osobe bez integriteta prikrivaju svoje stavove, odustaju od njih pod pritiskom, prodaju ih, odriču ih se kada procene da je po njih situacija rizična i oportuno podilaze stavovima koji nisu u skladu sa njihovim vrednosnim sistemom. Osobe od integriteta ne samo da brane svoje stavove koji poseduju društvenu vrednost, već i uvažavaju stavove drugih. Ono što razlikuje osobu od integriteta od fanatika koji beskompromisno brane svoje stavove je da su stavovi fanatika usmereni protiv dobrobit drugih ljudi u korist sopstvene. Još jedna važna razlika je da fanatici ne uvažavaju mišljenje drugih. Osobe od integriteta se ne uklapaju u atmosferu fanatizma, zbog čega štrče i smetaju. Da još jednom citiram Vorena Bafeta: „Kada zapošljavate ljude obratite pažnju na sledeća tri ljudska kvaliteta: integritet, inteligenciju i njihovu energiju. Ukoliko ne poseduju prvi kvalitet, preostala dva će vas uništiti“.
4. Empatičnost – Prema čuvenoj američkoj antropološkinji Margaret Mid, prvi znak nastanka civilizacije je pronađena ljudska nožna kost koja je bila polomljena i potom spojena. Po njoj, životinja koja slomi nogu je osuđena na smrt jer nije u mogućnosti da se brani ili da dođe do hrane čime postaje lak plen za grabljivice. Nožna kost koja je polomljena pa potom spojena ukazuje na to da je neko empatičan odvojio vreme da zaštiti i izleči povređenog i spasi ga neminovne smrti. Potraga za istinom neminovno iziskuje suočavanje sa patnjom i bolom. Profesori i novinari koji razumeju i osećaju tuđa osećanja ne svode svoje delovanje na teme koje privlače pažnju javnosti, već se iza toga mora naći viši cilj koji je fokusiran na to da se lanac patnje i bola prekine. Ovaj zadatak proizvodi žestoki udar u kratkom roku, ali u dugom roku mora imati za cilj rađanje nečega što je dobro. Istina nas u kratkom roku čini očajnim, ali nas u dugom roku oslobađa – Rob Rejmen je napisao da istina „oslobađa zato što ima moć nad nama: ona je nadređena nama, a ne obrnuto“.
5. Hrabrost – U korenu hrabrosti je spremnost da se prihvati odgovornost za učinjeno i osećaj stida. Prebacivanje odgovornosti na druge kroz izgovore je definicija kukavičluka. Kukavice karakteriše i odsustvo stida zbog čega ne prezaju da nas udave u svom mulju, u kojem se gubi svaka razlika između istine i laži, pristojnosti i bezočnosti. Hrabri ljudi odbijaju da priđu tom mulju, jer tu činjenice i briga za drugoga ne igraju nikakvu ulogu i sve se svodi na hajku, uvrede i povređivanje neistomišljenika. Kada su Sokrata osudili na smrt, on je odbio da traži blažu kaznu i bio je protiv organizovanja bekstva koje mu je ponudio njegov prijatelj Kriton, jer je ono bilo protivno atinskim zakonima. Sokrat je preuzeo odgovornost i bilo ga je stid da prekrši atinske zakone. Preuzimanje odgovornosti i osećaj stida predstavljaju cenu slobode koja se zasniva na skepticizmu, poštenju, integritetu i empatiji. Samo hrabar čovek poseduje ove vrline i spreman je da preuzme rizike zarad borbe za veće dobro. Ljudi koji preziru ove vrline, preziru čoveka iz pesme „Ako“ Radjarda Kiplinga.
Da zaključim, ne verujem u izreku da svi ljudi imaju svoje mane i vrline. Dakako, svi imamo mane, ali samo odabrani poseduju i vrline.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
