Foto: Jelena Jevđenić/Impuls
Parade ponosa mogu da prođu bez incidenata, ali šta se događa kada se ljudi vrate kući? Za mnoge LGBTQ+ osobe tada se nastavlja drama: strah od odbacivanja, nasilje i skrivanje sopstvenog identiteta.
Piše: Svetozar Savić
U Berlinu je ovogodišnji Christopher Street Day (CSD), simbol slobode i vidljivosti LGBTQ+ zajednice, završen tragedijom. Napad na rubu događaja odneo je jedan život, a najmanje 16 ljudi je povređeno.
U Beogradu je takođe ovog vikenda održana Parada ponosa – prošla je s „manje incidenata“. U Sarajevu se, s druge strane, nakon Povorke ponosa iz godine u godinu medijima provlači gotovo isti naslov: „Povorka je prošla bez incidenata“.
Sve te priče otvaraju isto pitanje: koliko su LGBTQ+ osobe zaista bezbedne i prihvaćene kada svoju različitost učine vidljivom?
Od prve Povorke ponosa u Sarajevu do danas mnogo se toga promenilo. Hiljade ljudi izašle su na ulice, LGBTQ+ zajednica je vidljivija, a sama činjenica da se Povorka održava pokazuje da je javni prostor danas otvoreniji nego ranije.
Ali „bez incidenata“ ne znači nužno i bez diskriminacije, odbacivanja ili straha.
„Mnogo je više tolerancije nego respekta“
„Bosna i Hercegovina je zemlja u kojoj je mnogo više tolerancije prema gejevima nego respekta, iako i jednog i drugog ima malo“, kaže za DW jedan gej muškarac iz Mostara.
Prema njegovom mišljenju, problem je i u tome što se pitanje identiteta u Bosni i Hercegovini uglavnom posmatra kroz etnonacionalnu prizmu, dok sve ostalo ostaje u drugom planu.
Za mnoge LGBTQ+ osobe to znači život između onoga što jesu i onoga što društvo od njih očekuje. „Kao i u drugim konzervativnim društvima, mnogi svoj seksualni identitet skrivaju iza brakova, pa samim tim žive i dupli život“, kaže građanin Mostara.
Koliko taj pritisak može biti težak, posebno se vidi kod mladih koji svoju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet ne mogu otvoreno pokazati upravo tamo gde bi trebalo da se osećaju najsigurnije – u sopstvenoj porodici.
Kada kuća prestane da bude sigurno mesto
Nejla Zejnilagić, socijalna radnica i voditeljka sigurne kuće za LGBTIQ+ osobe u Sarajevu, kaže za DW da joj se mladi najčešće obraćaju zbog nasilja koje dolazi iz njihove primarne porodice, posebno nakon autovanja ili nakon što porodica sazna za njihovu seksualnu orijentaciju ili rodni identitet.
Posebno je važno, naglašava Zejnilagić, to što mladi često ne dolaze u sigurnu kuću nakon jednog izolovanog incidenta, „već nakon dugotrajnog života u atmosferi neprihvatanja i nasilja“.
Razlog zbog kojeg mnogi godinama skrivaju svoj identitet često je vrlo jednostavan – strah. Strah da više neće biti voljeni, prihvaćeni i da će izgubiti porodicu.
Kada pak odluče da se otvore, moraju da računaju s tim da reakcije porodice mogu biti različite. Kod dela mladih upravo tada počinje prava drama: nasilje, odbacivanje ili potpuni prekid odnosa.
Dodatni problem, prema rečima Zejnilagić, predstavlja korišćenje religijskih uverenja za opravdavanje neprihvatanja ili nasilja. Iza takvih stavova, kaže ona, često ne stoji stvarno znanje o temi, već pretpostavke, strah i društveno usađeni obrasci.
Posledice koje ostaju godinama
Posebno je teško, kaže Zejnilagić, videti koliko mladi ljudi nose osećaj krivice zbog nečega što nije pogrešno.
Kada godinama slušaju da su „nenormalni“, „pogrešni“ ili razočaranje za sopstvenu porodicu, takve poruke mogu s vremenom postati deo njihove slike o sebi.
Posledice mogu biti dugoročne: izražena samokritičnost, osećaj krivice i stida, nisko samopouzdanje i teškoće sa samoprihvatanjem. Takvo iskustvo može biti povezano i sa ozbiljnim problemima mentalnog zdravlja, uključujući anksioznost, depresiju, samopovređivanje, pa u najtežim slučajevima i suicidalne misli i pokušaje samoubistva.
A onda dolaze u sigurnu kuću. „Pre svega, u strahu“, kaže Zejnilagić. Često dolaze nakon situacije u kojoj su izgubili osećaj sigurnosti, dom ili podršku porodice i ne znaju šta ih čeka dalje.
Ali sigurna kuća, naglašava ona, nije samo mesto koje pruža smeštaj. Za mnoge mlade to je prvi prostor u kojem mogu da govore o sebi bez skrivanja, laganja i života u svojevrsnom dvostrukom životu.
„To je često prvi prostor u kojem mogu da izgovore ko su, šta su prošli i kako se osećaju, a da ih zbog toga niko ne osuđuje“, kaže Zejnilagić.
Šta zapravo znači prihvatanje?
Upravo tu se nalazi razlika između tolerancije i stvarnog prihvatanja.
LGBTQ+ osoba može biti „tolerisana“ sve dok svoju seksualnost ne pokazuje, ne govori o partneru ili partnerki, ne traži jednaka prava i ne izlazi iz okvira onoga što većina smatra prihvatljivim.
Zejnilagić tu granicu povlači vrlo jasno. „Tolerancija i prihvatanje nisu isto.“
Pravo prihvatanje je, kaže ona, mnogo dublje. Ono podrazumeva jednak tretman, poštovanje i odsustvo potrebe da se osoba stalno pravda zbog toga ko je.
„Tolerancija kaže: ’Dozvoljavam ti da postojiš’, a prihvatanje kaže: ’Prihvatam te kao ravnopravnu osobu’“, kaže Zejnilagić.
Za mladu osobu ta razlika može biti ogromna.
„Ne traže poseban tretman“
Na pitanje šta onda LGBTQ+ osobe zapravo traže od svojih porodica, Zejnilagić za DW kaže da u osnovi traže ono što bi trebalo da bude potpuno normalno: razumevanje, razgovor, interesovanje, ljubav i osećaj pripadanja.
„Ne traže poseban tretman. Traže da ih porodica i dalje vidi kao istu osobu koju je volela i pre nego što je saznala za njihovu seksualnu orijentaciju ili rodni identitet.“
Autovanje, kaže ona, ne bi trebalo da znači gubitak porodice ili prijatelja.
„Identitet osobe ne briše sve ono što ona jeste. I dalje je njihovo dete, brat, sestra, prijatelj ili član porodice.“
Upravo zato roditeljima koji teško prihvataju seksualni ili rodni identitet svog deteta poručuje – ljubav i edukacija.
Ako im je tema strana ili je ne razumeju, prvi korak ne bi trebalo da bude odbacivanje deteta, nego informisanje i razgovor.
„Dete ne bi trebalo da plaća cenu tog neznanja“, kaže Zejnilagić.
Nije samo pitanje ulice
Iskustvo LGBTQ+ osoba u Bosni i Hercegovini nije svuda isto. Često se Sarajevo opisuje kao liberalnije, a Mostar kao konzervativniji grad. Međutim, razlika nije tako jednostavna. Mostar je, prema sagovorniku DW-a, multikulturalnija sredina, dok Sarajevo kao veći grad nudi veću raznolikost društvenih sadržaja. Istovremeno, uticaj religijskih institucija u različitim sredinama može biti vidljiviji ili manje vidljiv.
Razlikuju se gradovi, društvene sredine, porodice, ali i ekonomski položaj ljudi.
„I jeste i nije“ hrabrost javno reći da ste gej, kaže sagovornik iz Mostara. Mnogo toga, prema njegovom mišljenju, zavisi i od društvenog statusa.
„Ako ste bogati, svejedno je kako se identifikujete jer vas status štiti od diskriminacije.“
Paradoksalno, homofobija je jedan od retkih faktora koji mogu povezati duboko podeljene političke i nacionalne sredine u BiH, smatra on.
U zemlji u kojoj se politički identiteti često međusobno isključuju, odnos prema LGBTQ+ osobama ponekad postaje jedno od retkih pitanja oko kojeg postoji široko rasprostranjena netrpeljivost.
Sarajevo jeste prostor u kojem je Povorku ponosa moguće održati. Ali činjenica da se slična okupljanja ne održavaju u drugim gradovima Bosne i Hercegovine pokazuje koliko je prostor slobode još uvek neujednačen.
Od „bez incidenata“ do stvarne sigurnosti
Napad na berlinski Christopher Street Day podsetio je i nemačko društvo da javna vidljivost LGBTQ+ zajednice može postati meta nasilja.
Nemački političari i predstavnici institucija nakon napada govorili su o napadu na otvoreno društvo, slobodu i pravo ljudi da žive bez straha.
Kontekst Bosne i Hercegovine je drugačiji, ali pitanje je slično: koliko je sigurno biti vidljiv? Jer nasilje nije jedini pokazatelj položaja manjine. Ponekad je ono posledica mnogo dužeg procesa koji počinje ćutanjem, ismevanjem, porodičnim odbacivanjem, diskriminacijom ili porukom da je nečiji identitet prihvatljiv samo ako ostane skriven.
Za LGBTQ+ osobu koja godinama živi u strahu od reakcije roditelja, naslov da je Povorka „prošla bez incidenata“ zato govori o samo jednom delu priče.
Drugi deo počinje kada se Povorka završi i ljudi se vrate kući. Može li LGBTQ+ osoba tamo biti ono što jeste? Može li da govori o osobi koju voli? Može li da traži posao bez skrivanja svog identiteta? Može li da živi bez osećaja da mora da bira između sebe i prihvatanja drugih?
Za Zejnilagić, odgovor počinje u porodici. „Dom bi trebalo da bude prvo mesto sigurnosti, prihvatanja i pripadanja, a ne mesto na kojem osoba mora da skriva najvažnije delove sebe kako bi bila voljena.“
U tome možda leži i najvažniji test stvarne ravnopravnosti. Ne samo u tome može li LGBTQ+ osoba da prođe ulicom bez napada, nego može li da se vrati kući bez straha.
Jer, društvo u kojem Povorka prolazi „bez incidenata“ napravilo je važan korak. Ali društvo u kojem ljudi više ne moraju da skrivaju deo sebe da bi bili sigurni napravilo bi mnogo veći.