Foto: RAS Srbija
Nije ni fašistima lako ovih dana. Zavladala kleta politička korektnost, pa pošteni mrzitelj svega drugog i drugačijeg ne može javno da iznese svoje kukaste stavove a da to ne izazove opštu konsternaciju, osudu i nerazumevanje. Srećom, dođe do situacija kad unutrašnje stege malo popuste, kad afekat preplavi čoveka, pa ovaj najzad može da se opusti i da celom svetu obznani šta mu leži na srcu, u krvi i tlu.
Piše: Tomislav Marković
Takav napad iskrenosti imao je ministar finansija i trezora Bosne i Hercegovine Srđan Amidžić. Dodijalo ministru to što Zijad Krnjić uporno insistira na novim kvotama za raspodelu prihoda između države, dvaju entiteta i Distrikta Brčko, jer po važećim koeficijentima Republika Srpska neosnovano uzima oko 100 miliona KM koji pripadaju Federaciji. Ukratko, Krnjić ne dozvoljava nastavak krađe, a Amidžića to nervira već mesecima. Na kraju je ministru prekipelo, dara je prevršila meru, prepunila mu se čaša gneva, pa je najzad Krnjiću rekao šta misli o njemu i celoj jednoj naciji, ali i o državi u čijoj Vladi sedi.
Otvoreni govor mržnje
„On nije Bošnjak, on je jedan obični musliman koji mrzi Srbe, ali mrzi i Bošnjake i Hrvate“, zapenio je Amidžić. Njemu je Milorad Dodik „preliberalan“’ kada govori o BiH: „Ovo je mjesto mržnje političkog Sarajeva prema Republici Srpskoj i dokaz da Bosna i Hercegovina ne može da postoji.“ Ministar je pao u amok, pa je besneo kako je Krnjić „zadojen mržnjom“, „ovo je simbolika da BiH ne može postojati“, udario je u razne oblike rasizma: „BiH nije normalna zemlja. Ova zemlja nema nikakvu budućnost, kakva Evropa? Nas treba kontinentalno prebaciti u Afriku, ali bi nas i tamo izbacili.“
Ministru su otkazale sve kočnice, pa se totalno razgoropadio: „Kada na Googleu budete tražili riječ mržnja, trebate naći ovo. Ovo je mržnja. Kako da se neko iz RS-a osjeća ugodno u FBiH nakon ovoga, nakon ovog izljeva mržnje.“ Zavapio je Amidžić iz dubine kukaste duše: „Zijad Krnjić je musliman koji kažnjava i srpski, bošnjački i hrvatski narod, i Srbe doživljava kao Jevreje u Drugom svjetskom ratu. On, da može, vjerovatno bi stavio žute zvijezde na rame da se razlikujemo od drugih u državi i da se zna da smo građani drugog reda.“
Autoviktimizacija i dehumanizacija
Odavno nije viđen ovako otvoren izliv mržnje prema Bošnjacima. Da krenemo od kraja. Konfabulacije o žutim zvezdama u najmanju ruku su degutantne ako se setimo ko je tokom rata u Prijedoru naredio Bošnjacima da stave bele trake na ruke, bukvalno kopirajući nacistički tretman Jevreja. Takođe, nije zgoreg podsetiti se da je autoviktimizacija bila temeljni postupak velikosrpskih nacionalista u pripremi rata, zločina i istrebljenja. Lažno predstavljanje sebe kao žrtve poslužilo je kao legitimacija za predstojeća klanja. Na istom ideološkom i mentalnom fonu nastaje i Amidžićeva tirada, to je bukvalno ista propagandna matrica.
Ministrova retorika, teze i vokabular neodoljivo podsećaju na ratnohuškačku retoriku koja je tokom rata služila kao pokriće za zločine. Ista vrsta dehumanizacije Bošnjaka i muslimana mogla se čuti iz srpskih propagandnih glasila onog doba. Ta dehumanizacija imala je vrlo jasan cilj – masovne pokolje i genocid lakše je sprovesti ako prethodno etničku grupu koju želiš da istrebiš sa lica zemlje proglasiš za niža bića, za podljude, za nepostojeću naciju, za nešto dostojno prezrenja.
Povratak u prošlost
Amidžić kao da je seo u vremeplov i vratio nas u davno prošlo doba, u januar 1993. godine, na sednicu Skupštine RS kada su poslanici jednoglasno doneli odluku da bošnjački narod ne postoji. U ministrovim rečima odjekuje izlaganje Voja Kuprešanina, jednog od osnivača Srpske demokratske stranke: „Gospodo, da li je muslimanski narod uopšte narod? Narod koji je proizveden i nastao Titovom koncepcijom 1974. godine dobija takvu jednu poziciju kao Grci, u najmanju ruku. Da li da mi taj narod izbacimo kao narod i da kažemo da je to srpski narod muslimanske vjeroispovijesti. Mi smo dobili jednu veliku podvalu. Ta podvala je tu i mi smo njena žrtva.“
Kad Amidžić kaže „on nije Bošnjak, on je jedan obični musliman“, kad kaže da Bosna i Hercegovina ne može da postoji zbog „običnih muslimana“, to priziva u sećanje govor poslanika Save Kneževića, pravoslavnog sveštenika i člana SDS-a, i njegove rasističke teze: „Mislim da je potpuno nepotrebno i besmisleno posrblјavati one koji su se rasrbili. I ako su nekada bili Srbi, više nisu, i nisu dostojni da se zovu ovim imenom. (…) Ko je jednom izdao ne treba nam više. Oni su muhamedanci turske provenijencije i ništa drugo. Nisu čak ni pravi pripadnici islama, jer su eto više sekta nego pravi pripadnici islama. A musliman mu dođe kao nekakav pripadnik islama. Oni su nekakva niža kategorija. Ipak je predsjednik Skupštine u pravu, oni su sekta. I nikako da ih posrblјavamo, molim vas.“
Isti zloduh provejava i kroz današnje ministrove eskapade, 33 godine kasnije. Kao da se vreme zaustavilo, kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo, kao da su svi počinjeni zločini i genocid bili malo i nedovoljno za ukus šovinista i nacionalista. Amidžićev govor se rimuje i sa govorom Momčila Krajišnika sa pomenute sednice, kad je stavio odluku na glasanje: „Dobro, gospodo, možemo sada da se opredijelimo i zauzmemo stav, da su Muslimani kao narod komunistička tvorevina. Mi ne prihvatamo tu vještačku naciju. Smatramo da su Muslimani sekta, grupacija ili skupina turske provenijencije. Ima li još neko šta da doda? Nema. Stavlјam na glasanje sve ove zaklјučke. Ko je za? Ima li neko protiv? Suzdržan? Gospodo, hvala vam, usvojili smo zaklјučke jednoglasno.“
Nastavak zločinačke ideologije
Poslanici Skupštine RS onomad su svoju nacističku i rasističku doktrinu izložili u razrađenoj formi, Amidžić je bio znatno lakonskije raspoložen, sve je sažeo u nekoliko floskula, ali suština je ista. Ministar mrtav-hladan negira čitavu jednu religiju, otvoreno šireći islamofobiju, te šalje poruke mržnje i prezira prema čitavom jednom narodu. I takve otrovne poruke usmerava prema veri i narodu koje su upravo njegovi sunarodnici četiri godine nastojali da istrebe, etnički očiste, proteraju, rasele, da im zatru svaki trag.
Taj i takav ministar pride tvrdi i da je Bosna i Hercegovina nemoguća i nepostojeća država, zemlja koja nema budućnost. A upravo su na tim pozicijama stajali ideolozi, organizatori i izvršioci masovnih zločina i genocida, od Radovana Karadžića do Biljane Plavšić i Ratka Mladića. Setimo se samo Plavšićkine definicije Bošnjaka – to je „genetski deformisani materijal koji je prigrlio islam“. Te reči je ratna zločinka izrekla 1993, dok je učestvovala u istrebljenju istog tog naroda, pa je usput i opravdavala zlodela ovakvim nacističkim formulacijama.
Njihov cilj je bio razaranje Bosne i Hercegovine, onemogućavanje postojanja države, etničko čišćenje teritorija i njihovo pripajanje Srbiji zarad stvaranja famozne velike Srbije. Pošto nisu uspeli u svom zločinačkom naumu, Bosna i Hercegovina je uprkos svemu opstala, sad se javlja Amidžić sa istom tezom – „Bosna i Hercegovina ne može da postoji“. A ne može da postoji jer u njoj žive muslimani.
Satanizacija Bošnjaka i islama
Takvu islamofobiju propovedali su onomad velikosrpski nacionalisti, pisci, akademici, intelektualci, uključujući i famoznog „oca nacije“ Dobricu Ćosića. Ćosić je u dnevničkim beleškama od 16. maja 1992. godine zapisao: „Muslimani su Srbima objavili rat do potpunog osvajanja BiH i istrebljenja Srba iz prve muslimanske republike u Evropi.“
U tom trenutku srpske snage etnički čiste istočnu Bosnu, snajperišu i granatiraju Sarajevo, pretvaraju Bosnu u „lični vrt smrti“, kako reče pesnik Miša Stanisavljević. Slično je Ćosić pisao i kasnije, recimo u knjizi „Srpsko pitanje u XX veku“, objavljenoj 2009. godine: „Ako slušate njihove intelektualce i militantne političare, brzo ćete se uveriti da duh džihada prožima muslimansku politiku na jugoslovenskom tlu“.
Satanizacija Bošnjaka i islama traje dugo, predugo, u njoj su učestvovali kudikamo ozbiljniji i uticajniji igrači od Amidžića, oni koji su svoj spisateljski, akademski ili intelektualni ugled stavljali kao zalog koji podupire njihove rasističke propagandne floskule.
Duga tradicija
Da se podsetimo do kojih je nivoa išla ta neprekidna demonizacija i dehumanizacija kao deo pripreme za agresiju i zločine, nije zgoreg navesti da je NIN-ovu nagradu za najbolji roman objavljen u SFRJ 1989. godine dobilo „Vaznesenje“ Vojislava Lubarde. Nenad Veličković je u detaljnoj analizi pokazao da roman nema nikakve književne kvalitete. Zašto onda loš roman dobija NIN-ovu nagradu „nepune dvije godine uoči rata u Bosni“?
Veličković zaključuje: „Odgovor je jednostavan: zbog ideološke podobnosti. Nijedan drugi roman nije bolji u označavanju neprijatelja i u argumentaciji za njegovo konačno uništenje. Neprijatelj su, u Bosni, Muslimani. Turci. Već i iza ovakvog zastarjelog i netačnog imenovanja stoji epski i ustanički poziv na završavanje nezavršenog posla. Ako negdje i prosine misao da bosanski Muslimani nisu Turci, i da ih ne treba pobiti ili protjerati u Tursku, odmah iza toga čitalac se upozorava da su Bošnjaci još gori.“
Duga je tradicija mržnje prema Bosni i Hercegovini, Bošnjacima i islamu, a Amidžić je samo jedan od njenih izdanaka. Njegove reči imaju posebnu težinu jer su izgovorene sa pozicije političke moći, iz ministarskog kabineta. A ta pozicija govori sve o autoru govora mržnje. Kad ministar jedne države govori da je ta država nemoguća i nepostojeća, nije teško zaključiti da se radi o najobičnijem bedniku. Što nije nikakvo čudo, iz te ljudske sorte se najčešće regrutuju šovinisti, nacionalisti i rasisti.