Foto: Wikipedia
Dragi brate, ako imaš kakvu vrlinu, tvoju vrlinu, onda je ona samo tvoja i ničija više. Ali ti bi, naravno, da joj daš ime, i da joj tepaš; ti bi da je smeš povući za uho, i da se možeš poigrati s njom.
A gle! Tad je i puk zove kao što je zoveš ti, i ti si postao puk i stado sa tvojom vrlinom! Bolje bi bilo da si rekao: »ne daje se iskazati, i ne može se krstiti imenom ono što mojoj duši zadaje bola i što joj godi, i čega je gladna još i moja utroba«. Tvoja vrlina stoji isuviše visoko za poverljivost koju daje ime: a ako baš moraš o njoj govoriti, nemoj se stideti da o njoj mucaš. Reci i promucaj: »To je moje dobro, to volim, samo tako mi se dopada, samo tako hoću ja ono što je dobro.« Ja ga neću u obliku božje zapovedi, niti u obliku čovečijeg zakona i pravila: ne trebam ga da mi bude vođ u zemlje nadzemaljske i u rajeve. Zemaljska je vrlina, koju ja volim: malo je u njoj dosetljivosti, a ponajmanje uma sviju. Ali ta je ptica kod mene gnezdo svila: zato je volim i milujem, – ona sad leži kod mene na svojim zlatnim jajima. Tako treba da mucaš i da uzdižeš svoju vrlinu. Nekada si imao strasti, i nazivao si ih zlima. Ali sad imaš samo još tvoje vrline: one su nikle iz tvojih strasti. Svoj glavni cilj poverio si ovim strastima: i one se tad pretvoriše u tvoje vrline i u dobre strasti. I ma ti bio od roda naprasitih ili od roda sladostrasnih ili do ludila pobožnih ili osvetljivih: Naposletku su sve tvoje strasti postale vrlinama, i svi tvoji đavoli anđelima. Nekada si imao divlju paščad u tvome podrumu: ali se ona naposletku pretvori u ptice i mile pevačice. Iz svojih otrova skuvao si sebi melem; muzao si svoju kravu čamotinju, – sad piješ slatko mleko iz njenih vimena. I ništa zlo neće više iz tebe nići, osim možda zla koje niče iz borbe tvojih vrlina. Dragi brate, ako imaš sreće onda imaš jednu vrlinu a ne više: tako ćeš preći lakše preko mosta. Odlikuje među drugima kad se imaju mnoge vrline, ali to je teško snositi; i mnogi je već otišao u pustinju i ubio se zato što je sustao da bude i boj i bojište vrlina. Dragi moj, da li su rat i bojak zlo? Ali to zlo je potrebno: potrebna je zavist, i potrebna su nepoverenja i klevetanja među tvojim vrlinama.
Pogle, koliko svaka tvoja vrlina gramzi za onim što je najviše: ona traži sav tvoj duh, da njoj bude glasnikom, ona ište svu tvoju snagu u gnevu, mržnji i ljubavi. Surevnjive su jedna na drugu sve vrline, a strašna je stvar surevnjivost. I vrline mogu propasti usled surevnjivosti. Koga zahvati plamen surevnjivosti taj okreće naposletku otrovnu žaoku, kao škorpion, protiv samoga sebe. Ah, dragi brate, zar nisi još nikad video vrlinu kako sama sebe kleveta i probada? Čovek je nešto što treba prevladati: i zato treba da voliš svoje vrline – jer ćeš usled njih propasti.
Tako je govorio Zaratustra