Moja lična borba protiv raka grlića maternice bila je samo povod da pokrenem peticiju da se uvede besplatna vakcina protiv HPV virusa, koju do sada u Srbiji ima samo Šabac, kaže pomoćnica gradonačelnika tog grada Marija Ratković
Na Međunarodni dan svjesnosti o HPV-u, 4. marta, Grad Šabac na skupštinskom odboru donio je jednoglasnu odluku o financiranju nabave cjepiva protiv HPV virusa. Ovom mjerom Šabac je postao prvi grad u Srbiji i jedina lokalna samouprava koja je omogućila dostupnost primarne prevencije protiv ovog virusa koji je povezan sa 99,7 posto slučajeva raka grlića maternice.
Financiranje iz gradskog proračuna trajat će sve dok sredstva ne budu osigurana iz srpskog Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, navodi se u priopćenju Grada Šapca, a aktivna imunizacija protiv oboljenja izazvanih humanim papiloma virusima preporučuje se kod djece starije od devet godina, prvenstveno kod djevojčica šestih razreda osnovnih škola. Ovo cjepivo u Hrvatskoj preporučuje se djeci osmih razreda, a u 2019. bilo je besplatno za sve osobe do 25. godine.
Marija Ratković, pomoćnica gradonačelnika Šapca, inače novinarka, krajem 2019. pokrenula je peticiju ‘Hoćemo dostupnu zaštitu od raka za sve’ kojom se traži besplatno cjepivo protiv HPV-a, a u isto vrijeme predstavila je ideju o prevenciji ove bolesti na Savetu za zdravlje u Šapcu. Tri mjeseca kasnije, Šabac je usvojio njen prijedlog, a peticiju je potpisalo preko 7500 ljudi. U razgovoru za Novosti govori o nefunkcionalnom srpskom zdravstvenom sustavu kada je riječ o prevenciji protiv HPV-a te o prijedlogu izmjena Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Za HPV se kaže da je bolest koja ne treba da postoji, odnosno, cjepivo za virus je tu, ono je čak prema Nacionalnom kalendaru imunizacije preporučeno, ali je u Srbiji i dalje nedostupno. Ako i jest dostupno – skupo je i kao takvo nepriuštivo. Zbog čega i dalje nije na listi prioriteta zdravstvenog sustava u Srbiji, ako znamo rasprostranjenost virusa i pogubne posljedice?
Smatram da nema istine sve dok lažemo – u publikacijama EHCI indeksa koji prati zadovoljstvo zdravstvenih korisnika na tlu Evrope, od 2016. do danas piše da Srbija već ima dostupnu i besplatnu vakcinu protiv HPV-a kao meru prevencije. Na osnovu te netačne informacije naš zdravstveni sistem je dobio koji bod više i popeo se na lestvici, dok je za tih četiri godine – koliko lažemo svet – u stvarnosti 6.000 žena saznalo da imaju rak grlića materice, a ko zna koliko osoba još neko od oboljenja povezanih sa HPV virusima. Prioritetnost rešavanja problema smrtnosti od malignih oboljenja izraženo je u svim dokumentima od 2003. do danas. Samo svaka vlast ima svoje metode. Najsuroviji je taj što danas imamo ljude koji od raka umiru nedijagnostifikovani – najteži bolesnici lutaju od službe do službe pa do smrti od posledica oboljenja, a da nikad i ne stignu da se upišu u famozni Nacionalni registar za rak. Realnost je zato mnogo strašnija od statistika: u Srbiji žene umiru od bolesti koja će potpuno nestati svuda u svetu. Vakcina protiv HPV je u Srbiji 100 evra, a u ugroženim zemljama oko pet evra, ali mi ne možemo da dobijemo pomoć GAVI alijanse koja se pruža pomoć zemljama u razvoju jer mi – prema Svetskoj banci, ne pripadamo zemljama u razvoju, i naravno zato što iznosimo neistine u pomenutim međunarodnim izveštajima.
Grad Šabac je u tom smislu iznimka. Što je sve prethodilo ovoj odluci i na koji način se i ostatak zemlje može ugledati na ovu lokalnu samoupravu?
Šabac je grad koji pokazuje kako bi cela Srbija mogla da izgleda, u mnogo čemu – od urbanističkog planiranja, energetske efikasnosti, socijalnih politika ili javnog zdravlja. Za ovu odluku je pre svega zaslužan Savet za zdravlje, gradsko telo koje se sastoji od svih relevantnih aktera u polju zdravlja – to su predstavnici zdravstvenih i socijalnih ustanova, ali i organizacije civilnog društva i predstavnici gradske uprave. Na zasedanju Saveta 3. decembra, ja sam predstavila projekat Znanje za zdravlje koji sam pokrenula radi sveobuhvatne edukacije o prevenciji HPV-om uzrokovanih oboljenja i članice i članovi Saveta su predložili da se grad aktivnije uključi u pitanja prevencije. Kako je finansijska dostupnost jedan od najznačajnijih faktora za uspeh imunizacije i njen uticaj na javno zdravlje i promenu statistika, jedan od predloga je bio i odluka o finansiranju preporučene imunizacije od strane grada. I eto – samo tri meseca potom, odluka se našla na Skupštini. I ta odluka je dobra i pametna – jer se oslanja na postojeću zakonsku regulativu i državni program, rešava problem finansiranja, dok se na državnom nivou ne stvore uslovi za besplatnu i dostupnu dobrovoljnu vakcinu protiv HPV.
U svojim javnim nastupima ne krijete i osobnu crtu u borbi protiv HPV-a. Bili ste primorani da upoznate zdravstveni sustav iznutra za vrijeme liječenja od raka grlića maternice. Na što mislite kada govorite o kolektivnom imunitetu i javnom zdravlju?
Kao žena koja dolazi iz teorije, svesna sam problema individualizma i sebičnosti unutar kapitalističkih sistema. Ali više od toga svesna sam opasnosti napuštanja koncepata javnog zdravlja u tranziciji. Moja lična borba je samo povod – svesna sam da kao pripadnica srednje klase imam povlašćenu poziciju – pristup znanju i lečenju, a posebno pristup medijima. Kada sam se lečila imala sam puno izbora. Na svom telu sam videla kako se i unutar povlašćene pozicije moramo boriti za bolji tretman, više izbora, adekvatno lečenje. Niko ne može u svojoj režiji, samoorganizovano da se operiše ili čuva jajne ćelije. Zdravlje je klasna privilegija, i to nije ništa novo ali neki optimum mora da postoji. To je javno zdravlje.
A unutar javnog zdravlja sve je drugačije: javno zdravlje ima za cilj bezbednost i zdravlje društva u celini i neke policije imaju smisla tek kada imamo u vidu širu perspektivu. Javno zdravlje se bavi načinima zaštite koji mogu istovremeno biti dostupni za sve društvene grupe, što je posebno važno kada govorimo o ranjivim društvenim grupama koji nemaju pristup zdravstvenom sistemu, nemaju novca za kondom ili prosto nisu edukovani o svim mogućnostima prevencije. Kada govorimo o kolektivnom imunitetu mi govorimo o pokušaju unutar javnog zdravlja, da u optimalnoj meri zaštitimo što veći broj ljudi što bolje i što dugoročnije za neki određen iznos novca. To je pre svega politička odluka preuzimanja odgovornosti za javno zdravlje, a zatim i kompleksan proces upravljanja resursima. Da podsetim, postoje politike koje se bave time da svu odgovornost prebace na pojedince, one koje upiru prstom u žene i govore ‘pregledajte se’, ‘same ste krive ako ste bolesne’. Najstrašnije što je pokušano Predlogom izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju 2019. godine je zastrašujuća pretnja da će korisnici zdravstvenog osiguranja koji budu pozivani na skrining preglede, a koji se ne odazovu ili ne dostave opravdanje za izostanak te ukoliko se razbole – plaćati do 35 odsto pune cene lečenja. Mi osim apstraktnih odluka tipa Rusija ili Amerika, biramo na izborima i da li će se ljudi lečiti SMS porukama i humanitarnim organizacijama ili će se raditi na programima koji to rešavaju.
Kako je peticija o dostupnoj zaštiti od raka dočekana u zemlji u kojoj je sve jača antivakserska propaganda?
Dovoljno je da kažem da je, bez obzira na to što je peticija pokrenuta na kraju godine i uz sve druge događaje koji su potresali našu zemlju – u 2019. peticija za dostupnu zaštitu od raka bila u prvih pet online peticija. Narod je pokazao da mu je briga o zdravlju bitna i da nisu u pravu svi koji isti taj narod smatraju nedovoljno zainteresovanim za brigu o zdravlju. Antivakserska propaganda je u našoj zemlji na nivou statističke greške, ali ono što jeste problem je neprisustvo naučnih institucija na internetu – tamo gde se odvija informisanje. Sa jedne strane imamo popularni jezik i manipulaciju društveno popularnim temama kako što je bombardovanje ili antiglobalizam koji u kombinaciji sa izvrnutim naučnim podacima koriste avaksi i sa druge strane imamo stručni jezik ili neažurirane sajtove nauke koji niko ne razume. Ako na to dodamo poljuljano poverenje u zdravstveni sistem u tranziciji – celo društvo baulja u magli dezinformacija, straha i stigme. Da bismo shvatili ko će to da reši, moramo da se pitamo kome je uopšte u interesu to da reši. Kako ja da ubedim Ministarstvo zdravlja da optimizuje sadržaje, da ulaže u prisustvo na internetu, da se angažuje medijski, kada oni reše problem tako što predlože pomenuti zakon koji novčano kažnjava ljude ako se razbole? Ljudi koji su na udaru avaksa su mnogi koji su izdani i uplašeni ili bolesni: avaksi i neonacisti to najbolje namirišu i tu dođu da se hrane, često i udruženi. Politički verujem da država ima odgovornost brige o javnom zdravlju – i ako negde treba da izvrši pritisak na stanovništvo to jeste preventiva i zdravi stilovi života, kroz bolji standard života, edukaciju i pristup znanju, a ne kroz surovo uništavanje državnog zdravstva, odricanje od odgovornosti i kazne za neposlušne.
Anja Kožul – Novosti