„Pakleni oganj je grozan, ogroman i štaviše on je razborit“, piše francuski istoričar Žan Delimo u knjizi Greh i strah, koja se bavi stvaranjem osećaja krivice na Zapadu od XIV do XVIII veka.
Ako postavimo pitanje kako je u prošlosti zamišljan pakao, najslikovitije opise pronalazimo upravo u to vreme, u kasnom srednjem veku. Naime, predstave pakla tada igraju važnu ulogu kako u intimnom životu pojedinca, tako i u širem društvenom kontekstu.
Brojni moderni istoričari upravo ovo doba, koje prethodi verskim ratovima i nagoveštajima postepenih promena u Evropi, karakterišu kao doba straha. Greh je svakako rasprostranjen kao i u svakom dobu ljudske istorije i zato, u odsustvu dostupnog obrazovanja, strah od paklenih muka predstavlja najmoćnije oružje za društvenu kontrolu.
“Vatra će biti vaš element, ona će vas hraniti, ona će vas večno održavati da bi vas večno mučila”, govorio je francuski propovednik Žerar, kako bi, poput mnogih hrišćanskih besednika u poznom srednjem veku, slikovito opisao šta sve čeka duše prokletih u vatrama pakla.
U antičkoj tradiciji koja prethodi ideji hrišćanskog pakla, ovaj prostor je inače zamišljan kao hladan i taman, ali i kod hrišćanskih mislilaca, od Tertulijana i Svetog Avgustina do jezuitskih sholastičara, predstava pakla je daleko kompleksnija od slike užarenog lonca u kome se duše prokletnika večno dinstaju.
Prema sholastičkoj podeli na osamnaest pratećih muka prokletih, kazna hladnoćom, rigor frigoris, nalazi se na sedmom mestu između „ognja koji ne uništava“ i „gladi koja razbešnjuje“.
Za razliku od prethodnih epoha, ovakve slike nisu zatvorene u manastirske skritporijume i ne tiču se samo izabrane grupe obrazovanih. One inspirišu predstave na freskama i čine zastrašujući sadržaj beseda lutajućih propovednika.
Nalik mnogim takvim propovednicima u XVI i XVII veku, lutajući italijanski jezuita Paolo Senjeri, jedan od posebno nadahnutih besednika o paklu, svoje zastrašujuće propovedi držao je u sumrak, na poljani na obodu naselja.
Kad njegova užasnuta publika dođe u stanje potpune zastrašenosti, Senjeri je go do pojasa i sa bičem vodio „sve one koji su grešni“ do crkve u kojoj se, u polutami, uz svetlost sveća sprovodilo masovno samokažnjavanje i pokajanje.
Zabeleženo je da je Senjeri govorio: „Osećaće se istovremeno jara žeravice, studen ledenice, ujed guje, žuč aždaje, zubi lava, žestina mučenja, čupanje živaca, iščašenje kostiju, tuča kamenja, kiša udaraca bičem, vratni gvozdeni okovi, lanci na rukama, gvozdeni grebeni, vešala, točkovi i konji mučila, sve će se to sjediniti i sakupiti.“
Danas je moguće samo zamisliti kako dok ovo izgovara Senjerijev jezivi glas odzvanja između zidova oslikanih predstavama pakla i plesom mrtvaca. Na slici je detalj kompozicije Trijumf smrti Pitera Brojgela iz XVI veka.
(S.B.) – naukakrozprice.rs
—–
Foto: Piter Brojgel, Trijumf smrti, 1562.