Sa referenduma održanog u Kataloniji 1. oktobra u svet su otišle šokantne slike: upadi policije na glasačka mesta, stariji glasači krvavih lica, sukob policajaca i vatrogasaca. Komentari u štampi i na društvenim mrežama pokazuju da je dan referenduma bio katastrofa za Španiju. Katalonski secesionisti su na trenutak privukli pažnju i zadobili naklonost sveta. Ali koliko daleko svet sme ići u pružanju podrške secesionistima?
Možemo jednostavno osuditi nasilje i uzdržati se od daljih komentara (kao što je učinila Belgija). Ali važnije je kako ćemo odgovoriti na osnovno pitanje – ima li Katalonija pravo na otcepljenje? To se ne odnosi samo na nedavno održani referendum. Čak i ako osporimo njegovu legitimnost, ostaje pitanje treba li sprovesti neki novi referendum. Ne postoji razlog da se Kataloniji uskrati pravo da organizuje mirno izjašnjavanje svojih građana, onako kako je to učinjeno u Kvebeku i Škotskoj. Do sada ih je u tome onemogućilo protivljenje Španije. Da li u tom slučaju Španija treba da popusti?
Na to pitanje nije lako odgovoriti jer nije sasvim jasno šta nekom regionu daje pravo na otcepljenje. Javna debata – u Kataloniji, Španiji i drugim zemljama – nije mnogo pomogla. O ovakvim pitanjima ljudi obično odlučuju rukovodeći se pre svega lojalnošću i emocijama. Argumentovana rasprava ustupa mesto mahanju zastavama.
Pitanjem secesije bavio sam se godinama. Predavao sam o tome na univerzitetima u SAD, Bangladešu, Irskoj i Škotskoj. Secesija je imala važno mesto u istorijama svih tih zemalja i studenti sa kojim sam se tamo sretao imali su dosta toga da kažu o toj temi. Ali ni posle tih rasprava nisam bio bliži odgovorima.
To ne znači da nisam spreman da intuitivno donesem sud o tom pitanju. Kao što sam istakao u članku koji sam pisao u vreme škotskog referenduma, verujem da regioni kao što su Škotska i Katalonija treba da imaju pravo na otcepljenje. Problemi počinju kada pokušam da formulišem odgovarajuće obrazloženje za takav stav. U literaturi iz političke filozofije (što je moja oblast) pronalazio sam fascinantne knjige i radove na ovu temu, ali malobrojni su argumenti koje bih ocenio kao uverljive. Tek sada, u pokušaju da objasnim događaje u Kataloniji, čini mi se da imam jasniju predstavu o utemeljenju mog pro-secesionističkog stava. O tome će biti više reči u nastavku, ali dozvolite da prvo opišem neke od uobičajenih pogrešnih pristupa.
Prvo, tu je argument demokratije. To je primarni argument mnogih katalonskih secesionista. Katalonski predsednik Carles Puigdemont tvrdi da je glasanje o nezavisnosti jednostavno „izraz demokratske slobode“. Prema tom stanovištu, Katalonci imaju pravo da odluče o nezavisnosti kao što imaju pravo da odlučuju o svakom drugom pitanju koje ih se tiče. Problem s tim argumentom je to što unapred prihvata ono što bi trebalo da bude predmet rasprave: stav da je biračko telo Katalonije nadležno za donošenje ove odluke.
Drugo biračko telo koje bi moralo imati pravo glasa u ovom slučaju je sama Španija, jer pitanje nezavisnosti se ne tiče samo stanovnika Katalonije. Katalonska nezavisnost bi imala značajne posledice za špansku ekonomiju i identitet. Moguć je i domino efekat koji bi se osetio u drugim regionima, kao što je Baskija koja je tek nedavno okončala dugogodišnji secesionistički sukob sa centralnim vlastima.
Ukratko, argument demokratije ne može rešiti ono što opisujemo kao „problem simetrije“. Demokratija se može upotrebiti kao argument i za i protiv otcepljenja. Da bi se opravdala secesija mora se opravdati „asimetrija“: moramo objasniti zašto Katalonija, a ne Španija kao celina, ima pravo da donese ovu odluku.
Demokratija nije jedino obrazloženje koje pati od problema simetrije. Drugo je pravo na nacionalno samoodređenje. Nema se šta zameriti ideji da svaki narod ima pravo da odlučuje o svojoj budućnosti. Problemi nastaju kada je u igri više od jednog naroda. Katalonsko samoodređenje isključuje špansko samoodređenje. Ne možemo dati to pravo jednoj strani, a da ga istovremeno ne ograničimo drugoj. Neki na to odgovaraju udarajući šakom o sto i uzvikujući da „Katalonija nije Španija“.
Ako postoje dva zasebna naroda, onda ono što Španija čini učešćem u upravljanju katalonskim poslovima nije samoodređenje već drugoodređenje. Ali sama činjenica da ljudi koriste pomenuti slogan pokazuje koliko je to pitanje kontroverzno. Nacionalni identitet nije fizički merljiva veličina. Nacije postoje i dele se ili preklapaju u skladu sa intersubjektivnim uverenjima. Dokle god u Kataloniji i ostatku Španije ima ljudi koji veruju u nekakvu sveobuhvatnu špansku naciju, koncept prava na nacionalno samoodređenje mogu potezati i jedna i druga strana. To nije dovoljno čvrsta osnova za secesiju.
Ima li argumenata koji uspevaju da izbegnu problem simetrije? Da, najmanje dva. Jedan je samoodbrana: ideja da grupa ljudi ima pravo da se otcepi ako je ugrožava neka duboka nepravda. Takav argument može biti ubedljiv. Pošto su preživeli Sadama i Isis, i uz svu neizvesnost koja ih čeka u budućnosti, irački Kurdi mogu utemeljeno izložiti argument te vrste. Katalonija je nešto drugo. Tačno je da je bila izložena represiji pod Frankovim režimom, ali uprkos nedostacima, moderna Španija je miroljubiva liberalna demokratija. U pogledu bogatstva, bezbednosti i slobode, to je jedna od najuspešnijih zemalja na planeti.
Katalonski secesionisti se žale da kao jedan od najbogatijih regiona u državni budžet daju više nego što iz njega dobijaju. Ali ta pritužba ne nailazi na simpatije. Zapravo, snage levice koje drže do jednakosti i redistribucije trebalo bi da budu zgrožene takvom argumentacijom. Postoje suptilnije primedbe koje se mogu izneti na račun fiskalnog sistema u Španiji, ali čak i ako ih prihvatimo, to se ne može uporediti sa nepravdama koje su počinili Isis ili Frankov režim. Istina je, situacija bi se vremenom mogla pogoršati. Ako državno nasilje viđeno na dan referenduma u Kataloniji postane rutina, argument samoodbrane će dobiti na težini. Nadajmo se da to nije put kojim idemo.
Drugi argument koji zaobilazi problem simetrije je sloboda udruživanja. Za razvoj takve vrste argumenta potreban je filozof. U ovom slučaju države se porede sa građanskim udruženjima. Kao što vama i vašim prijateljima ne treba ničija dozvola da napravite novo udruženje ili napustite staro, tako ni regionima nije potrebna dozvola države da se otcepe. Problem sa ovim argumentom je veoma jednostavan: ponuđena analogija ne stoji. Države nisu klubovi. Ljudi se ne priključuju državama dobrovoljno da bi se bavili nekim hobijem; građani su prinuđeni da se povinuju državi u interesu pravde i mira. Države postavljaju osnovna pravila za sve; u klubovima i udruženjima ljudi se bave svojim posebnim interesovanjima.
Ako Katalonci žele da se udružuju, niko ih u tome ne sprečava. Katalonija već ima bezbroj asocijacija i udruženja, uključujući i ona koja pokrivaju čitav region (Katalonski fudbalski savez, Katalonsko udruženje za naučne informacije i tako dalje). Nije im potrebna država kao klub, niti bi to trebalo da žele. Država kao slobodna asocijacija liči na roditelja koji pokušava da bude prijatelj umesto roditelj detetu. Države su nam potrebne. Roditelji su nam potrebni. Da bismo očuvali ličnu autonomiju, potrebno je da spoljni autoriteti odigraju svoje zadate uloge, a ne da pokušavaju da budu nešto što nisu.
Nijedan od tih argumenata mi ne izgleda ubedljivo. Zašto onda podržavam referendume o nezavisnosti? Neko vreme sam mislio da je najbolji argument pragmatičan; „pravilo o glasanju insajdera“, u poređenju sa alternativama, najbolji je način da se izbegnu sukobi. Ali sada mislim da to nije sve. Važno je da kao građani osećamo povezanost sa svojom državom; da je vidimo kao legitimnu ili bar kao ne sasvim neligitimnu. Ne zato što države treba da liče na hobi klubove, već baš zato što se od njih razlikuju. Države primenjuju prinudu. Govore nam šta treba da radimo i kažnjavaju nas ako to odbijamo. Njihova prinuda može biti opravdana. U tome se slažu svi osim anarhista.
Ali važno je da kada smo izloženi prinudi imamo jasnu predstavu da ona nije sama sebi cilj. Moramo biti u stanju da kada pogledamo državu možemo da pomislimo da je, na neki način, to i naša država. Državne institucije sa kojima komuniciramo i zakoni kojima se pokoravamo moraju izgledati blisko i prihvatljivo; kao da postoje zbog nas i društva, a ne zbog interesa neke spoljašnje sile. Ako država, naprotiv, izgleda strano ili neprijateljski, teško ćemo se u njoj osećati kao kod kuće.
Verujem da se nakon poslednjih događaja sve više Katalonaca oseća otuđeno od španske države. Spektakl dovoženja (doslovno) španske policije iz drugih regiona nije doprineo smirivanju situacije, jer je to ličilo na stranu okupaciju. Naravno, ne osećaju se svi u Kataloniji otuđeno. Hiljade ljudi koji su u Barseloni izašli na miting podrške jedinstvu očigledno veruju u legitimnost Španije kao države. Zato je veoma važno da se stvar razreši slobodnim i poštenim referendumom na kome će svi Katalonci dobiti priliku da se izjasne.
Da li „argument o otuđivanju“ zaobilazi problem simetrije? Verujem da je odgovor pozitivan. Čak i ako se Katalonija otcepi, španska ekonomija će možda pretrpeti štetu i mnogi Španci će biti duboko pogođeni, ali će nastaviti da žive u okviru španske države koju većina njih prihvata kao svoju. To se ne bi moglo reći za Katalonce, ukoliko im referendum bude uskraćen.
Shvatam da ovaj argument otvara brojna pitanja. Koliko ljudi treba da se oseća otuđeno da bismo organizovali referendum? I koliko duboko treba da bude njihovo otuđenje? Šta je sa mogućim troškovima secesije, za one unutar i one izvan regiona koji se otcepljuje? Ne možemo tražiti apsolutno pravo na otcepljenje, bez obzira na cenu – jer bi to bilo apsurdno. I kada visina cene poništava pravo na otcepljenje?
Verovatno najteže pitanje je problem manjina unutar manjina. Uzmimo kao primer Val d’Aran, oblast unutar Katalonije koja pokazuje snažnu želju da i sama postane nezavisna. Ako se Katalonija otcepi, treba li i njima odobriti referendum? Argument o otuđenosti kaže da treba, ali mnogi, uključujući i katalonske secesioniste, nemaju razumevanja za dalja otcepljivanja. Nemam rešenje za to, jer je tema previše komplikovana.
Tako dolazimo do poslednje važne stavke. Pošto je secesija već tako komplikovano moralno pitanje, veoma je važno da obe strane pokažu više poštovanja jedna za drugu. Ovde nema podele na crne i bele. Svi smo u sivoj zoni razumnog neslaganja. Suprotno izjavama vodećih političara, španska vlada se ne može porediti sa Frankom, ni katalonska sa Hitlerom. Strane u sukobu treba da odlože transparente i započnu argumentovanu raspravu.
To možda posebno važi za Španiju, jer španska vlada ima tenkove i policiju za razbijanje demonstracija. Takva moć dovodi ljude u iskušenje da je upotrebe. Španska vlada uporno ponavlja – u čemu joj se pridružio i kralj – da je katalonska kriza pre svega krivično-pravno pitanje. Ali to je daleko od istine. Da, referendumom su prekršeni španski zakoni, ali danas je već dobro poznato, iz primera pokreta za građanska prava i drugih velikih pokreta iz prošlosti, da razumni ljudi ponekad krše zakon s dobrim razlogom. Ne možemo ih otpisati kao obične kriminalce. Zapravo, kada na referendum koji ste proglasili za nezakonit izađu i glasaju milioni ljudi, to je najsigurniji znak da problem koji imate nije pravne, već političke prirode.
Nekoliko napomena o bibliografiji:
Ovaj članak se oslanja na filozofsku literaturu o secesiji koja je prilično obimna. Umesto da navodim kompletan spisak izvora, uputiću čitaoce na nekoliko radova koji su mi bili posebno korisni. Za odličan uvod u filozofiju secesije pogledajte odrednicu Allena Buchanana u Stanfordskoj filozofskoj enciklopediji. Problem sa demokratskim argumentom koji ovde iznosim povezan je sa često pretresanim „problemom granica“ u teoriji demokratije. Za opis tog problema i jedan od mnogih pokušaja njegovog rešavanja pogledajte članak Davida Millera „Domen demokratije“. Argument slobode udruživanja ispitivalo je više filozofa, uključujući Christophera Wellmana u knjizi Teorija secesije: u prilog pravu na političko samoodređenje. Argument otuđenja koji branim donekle je blizak izlaganju Annie Stilz u „Dekolonizaciji i samoodređenju“.
Kieran Oberman, Open Democracy, 10.10.2017.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net