Begrafenis Rituelen/Wikimedia Commons
Na raskošnom brdu Malabar u Mumbaju, okruženom luksuznim stambenim kompleksima i prelepim vrtovima koji pružaju pogled na Arapsko more, uzdiže se jedna kamena kula. Unutar nje, nalaze se stotine ljudskih leševa pod otvorenim nebom. Ova kula, poznata kao Kula tišine, karakteristična je po svojoj strukturi i nameni. Sastoji se od spoljašnjeg zida i unutrašnje terase, podeljene na tri koncentrična kruga, na koju se smeštaju tela umrlih. Flotama beloglavih i dugokljunih lešinara koji je nadleću, potrebno je manje od sat vremena da od odloženih tela ostave samo kosti.
Piše: Biljana Stankov
Ovako Parsi, etnoreligijska grupa iz Persije, današnjeg Irana, koja sledi drevnu zoroastrijsku veru, utemeljenu na učenju proroka Zoroastera (Zaratustra na starom persijskom), sahranjuje svoje mrtve. Parsi neguju duboko ukorenjeno poštovanje prema prirodi i veruju da bi sahranjivanje i kremiranje tela moglo oskrnaviti zemlju, vodu, vatru i vazduh. Zbog toga su razvili običaj- “sahrana na nebu”, gde odlažu tela pokojnika u Kule tišine kako bi ih lešinari konzumirali. Za pobožnog Zoroastrijanca, čin hranjenja ptica svojim mrtvim telom predstavlja ne samo obred, već i poslednji čin milosrđa prema stvorenjima sveta.
Ova tradicija duga tri hiljade godina potrajala je sve do početka 21. veka, kada su se pojavile uznemirujuće fotografije iz Kule tišine u Mumbaju. Na tim slikama prikazana su nagomilana ljudska tela koja trule mesecima. Prizor na fotografijama izazvao je zgražavanje u Parsi zajednici, i u širem društvu, koje je podiglo svoj pogled prema nebu s jednim pitanjem – gde su nestali lešinari?
Populacija lešinara je tokom osamdesetih godina prošlog veka u Indiji brojala čak 40 miliona. Međutim, brzo su priče iznerviranih Delhičana o tome kako su petkom parkirali svoje automobile samo da bi ih zatekli sa tri gnezda ovih ptica u ponedeljak, postale deo prošlosti. Za samo 15 godina, broj jedinki strmoglavio se na svega 19 hiljada. Gubitak od preko 99 odsto populacije u datom periodu predstavlja najoštriji pad bilo koje vrste ikada zabeležen. Kolaps je bio toliko iznenadan da naučnici nisu uspevali da pronađu ni leševe ptica radi obdukcije. Bilo je potrebno oko desetak godina kako bi se otkrilo da je uzročnik umiranja lešinara – primena leka diklofenak u lečenju stoke.
Diklofenak, popularan nesteroidni antiinflamatorni lek, ispostavilo se, predstavlja pretnju za različite vrste ptica, a posebno one koje se hrane leševima životinja koje su tretirane ovim lekom. Kada ptice grabljivice konzumiraju takve leševe, diklofenak se nakuplja u njihovom organizmu, izazivajući akutno oštećenje jetre i bubrega. Oštećenje bubrega predstavlja ozbiljan problem za ptice, jer može dovesti do povećanja mokraćne kiseline u krvi. Za razliku od sisara, ptice ne mogu lako da prerade ovu kiselinu. Umesto da je jednostavno izbace iz organizma kao ureu, u njihovim telima se formiraju kristali mokraćne kiseline, poznati kao urati. Ako se količina mokraćne kiseline u telu ptica poveća, ovi urati se gomilaju, što može dovesti do oštećenja tkiva, otkazivanja organa i smrti jedinke.
U Indiji, gde se krave smatraju svetim životinjama, umesto uobičajenog sahranjivanja, praktikuje se hranjenje grabljivica, poput beloglavog supa, leševima krava. Običaj, koji se smatrao ekološki korisnim, jer pomaže u prirodnom procesu razgradnje mrtvih tela, imao je katastrofalni učinak na lešinare.
Studija koju su sproveli Green i njegovi saradnici 2004. godine ukazala je na ozbiljne posledice upotrebe diklofenaka. Prema modelu, ako je samo 1 odsto uginule stoke kontaminiran ovim lekom, populacija lešinara se smanjuje od 60 do 90 odsto godišnje. U stvarnosti procenat stoke kontaminirane diklofenakom bio je 10 odsto.
Nestanak lešinara imao je širok spektar negativnih posledica po javno zdravlje. Bez ovih prirodnih čistača, veliki broj životinjskih leševa ostao je da trune, postajući plodno tlo za razmnožavanje patogena. Takođe, nestanak lešinara je povezan sa porastom populacije divljih pasa, i učestalosti pojave besnila kod ljudi u Indiji.
Indijska vlada je 2006. godine uvela zabranu upotrebe diklofenaka. Međutim, do danas, lešinari se nisu oporavili i povratili brojnost. Za 70.000 Parsija ova situacija predstavlja nepremostivu prepreku u održanju tradicije. U pokušaju da zadrže običaj “sahrana na nebu”, a kako bi nadomestii nestanak lešinara i ubrzali raspadanje tela, na 3000 godina starim Kulama tišine osvanuli su solarni paneli.