Kako je nastala umetnost uzgajanja i oblikovanja minijaturnog drveća koje se vekovima u Kini daruje mladencima kao simbol sreće, a u Japanu smatra pravim porodičnim blagom i prenosi s kolena na koleno?
Pre nego što je bonsai postao umetnička forma uzgajanja minijaturnog drveća u Japanu, imućni stanovnici Kine su usavršili veštinu poznatiju kao penzai i penjing. Termin bonsai potiče od japanskih reči bon, što znači „plitka posuda“, i sai, što znači „drvo“.
Najstariji pisani dokument o patuljastom drvetu potiče iz doba dinastije Tang, a pronađen je u grobnici princa Džanghuaija. Kasnije, penjing dobija svoj umetnički oblik tokom dinastije Song (960-1279). Prvi primerci imali su debla izrezbarena tako da liče na zmajeve i druge svete životinje Kine, i zvali su se pun-sai.
Glavni „krivci“ za širenje ove umetnosti bili su budistički monasi i delegacije poslate iz Japana u Kinu, koje su biljku donosile kao suvenir. Za njih, bonsai je predstavljao božanski predmeti vrhovno uspostavljanje ravnoteže između čoveka i prirode. Ovaj vid umetnosti svoj vrhunac doživljava u zen budizmu u Japanu, gde je fokus bio na uzgoju jednog stabla umesto celog pejzaža. Zen majstor Kokan Širen je najzaslužniji za širenje zen budizma i definisanja bonsaija kao umetničke forme.
Pored toga što ovo drvo, nasuprot uvreženom mišljenju, ne potiče iz Japana, još jedna od zabluda je da je njegov patuljasti rast genetski modifikovan. Verovali ili ne, u bonsai drveće spadaju vrste sasvim običnog drveća i žbunja. Uglavnom pripadaju porodici bora, javora i azaleje, za koje se koriste specijalne tehnike orezivanja, počevši od samog korena, kako bi usmerili rast i razvoj ove biljke.
Kada je Japan usvojio ovu umetnost iz Kine, ljubav prema bonsai drvetu proširila se u svim klasama japanskog društva. Ubrzo se popularizuje i zajedno sa čajnom ceremonijom, ikebanom i origamijem postaje deo japanske kulture. Do kraja 18. veka, u Kjotu se jednom godišnje održavala izložba “tradicionalnog patuljastog drveća u saksiji.”
Nakon više od dva veka izolacije, bonsai se proširio na zapad. Krajem 19. veka, ovaj vid umetnosti osvojio je izložbe u Parizu i Londonu, gde je postao priznat kao hortikulturna umetnost.