Foto: AFP / Wikimedia Commons (Javno vlasništvo)
Kinematografija je groblje neostvarenih snova. Filmski projekti često ostaju napola završeni, a zatim bivaju odbačeni, ostaju bez finansiranja, oduzimaju se iz ruku svojih autora ili jednostavno nestaju, bez ikakvog objašnjenja.
Neki od duhova filmske prošlosti mirno su otišli u zaborav i malo je verovatno da ćemo ikada više čuti za njih. Ali drugi i dalje ne daju mira svojim autorima i obožavaocima, koji ne prestaju da sanjaju o tome da ih jednog dana ožive.
Postoje čitava istraživanja posvećena gotovo završenim, nedovršenim i nikada realizovanim filmovima velikih majstora poput Marija Bave i Džona Karpentera. Tu je i čitav niz pojedinačnih projekata reditelja koji su makar jednom poželeli da zakorače na mračnu stranu kinematografije, pre nego što su im se planovi izjalovili.
Sledećih pet filmova obuhvataju sve moguće sudbine – od ostvarenja koja su završena, ali nikada nisu prikazana, do onih koja nisu ni ušla u fazu razvoja. Neki su ozloglašeni, drugi gotovo nepoznati, a žanrovski se kreću od naučne fantastike do slešer horora, piše Entertainment Weekly.
Ronnie Rocket – Dejvid Linč
Ronnie Rocket je verovatno najpoznatiji među brojnim nerealizovanim projektima Dejvida Linča.
Film, koji deli naslov i sanjivu nevinost sa dečjom knjigom Stele Kler iz 1954. godine, već se vrzmao po Linčovoj glavi kada je objavio svoj legendarni prvenac Eraserhead.
Nastavljajući istraživanje tehnologije, telesnih deformiteta i otuđenja započeto u tom filmu, Ronnie Rocket trebalo je da prati tinejdžera Ronalda d’Artea, opisanog kao „deformisano stvorenje“ koje je protiv svoje volje „hirurški izmenjeno“, prema jednoj od brojnih verzija scenarija koje su tokom godina prodavane na aukcijama, kako navodi Dejvid Hjuz u knjizi The Complete Lynch.
Ronijevi hirurzi otkrivaju da on ima sposobnost da provodi električnu energiju, ali ta moć ima ozbiljnu manu – mora da bude priključen na električnu utičnicu svakih 15 minuta.
Zato ga, sasvim prirodno, otkriva jedan bend i on nevoljno postaje rok zvezda.
Iako različite verzije scenarija pokazuju da je Linč razrađivao ovu ideju sve do 2012. godine, nikada nije bio naročito otvoren kada je trebalo da objasni šta sve to zapravo znači, naročito potencijalnim producentima.
„Ne volim previše da govorim o nečemu, posebno kada je to nešto čudno ili apstraktno. Rekao sam im [studijima] u osnovi da je reč o elektricitetu i čoveku visokom tri stope, sa crvenom kosom“, prisetio se reditelj u knjizi Krisa Rodlija Lynch on Lynch.
Linč je najpre mislio da će Ronnie Rocket snimiti posle Eraserhead, zatim nakon The Elephant Man, pa posle Dune. Međutim, novac za realizaciju nikada nije obezbeđen. Ipak, nikada nije zaboravio svog prijatelja pod visokim naponom.
Najbliže realizaciji projekta došao je nakon što je, zahvaljujući međunarodnom uspehu filma Wild at Heart iz 1990. godine, sklopio ugovor za tri filma sa francuskom finansijskom kompanijom CIBY-2000.
Ali do tada je i sam izgubio interesovanje.
„Kada ga čitam, više ne izaziva u meni ono što bi trebalo. Izgubio sam elektricitet koji je imao. Kao sijalica bez struje.“
The Girl Who Loved Tom Gordon – Lin Remzi
Ako ogromno prostranstvo nesnimljenih filmova zamislimo kao groblje, nerealizovane adaptacije Stivena Kinga zaslužuju sopstvenu parcelu.
Stiven Spilberg je svojevremeno bio angažovan na ekranizaciji romana The Talisman. Neuspeh filma Doctor Sleep na bioskopskim blagajnama osujetio je plan Majka Flenagana da adaptira Revival.
Džordž Romero je u različitim periodima razvijao adaptacije dela Creepshow, It, pa čak i The Girl Who Loved Tom Gordon – potresnog romana o preživljavanju i zagonetnosti prirode, koji nikada nije dobio priznanje kakvo zaslužuje kao jedno od najboljih Kingovih dela.
Uz svo poštovanje prema velikom Romeru, upravo se verzija The Girl Who Loved Tom Gordon škotske vizionarke Lin Remzi izdvaja kao jedan od najzanimljivijih horor projekata izgubljenih u nepredvidivom procesu filmske produkcije.
Godine 2019. pojavila se vest da je Romerova udovica Kristin spremna da oživi projekat nakon suprugove smrti 2017. godine. Remzi se sledeće godine priključila kao rediteljka.
The Girl Who Loved Tom Gordon prati devetogodišnju Trišu Mekfarland, devojčicu koja obožava bejzbol i koja se tokom pešačenja kroz šume Mejna odvaja od svoje porodice.
Sa samo jednim vokmenom i zamišljenom vezom sa svojim idolom, bacačem Boston Red Soksa Tomom Gordonom, Triša mora da preživi u divljini i izbegne zastrašujućeg „Boga izgubljenih“.
Film je trebalo da bude realizovan u studiju Village Roadshow Pictures, uz producente kompanija Vertigo Films, Origin Story i Stampede Ventures, ali je projekat ipak propao iz nepoznatih razloga.
Do 2025. godine The Girl Who Loved Tom Gordon ponovo je oživeo, ovog puta kao adaptacija koju priprema Dž. T. Molner, reditelj filma Strange Darling.
Torso – Dejvid Finčer
Postoji nešto posebno u odnosu Dejvida Finčera prema serijskim ubicama.
Mnogi su pokušavali da seciraju – bez namere da pravimo igru reči – umove najizopačenijih ljudi. Neki su u tome i uspeli. Ali samo je Finčer svaki put kada se bavio masovnim nasiljem i gotovo hirurški preciznim ludilom koje ga pokreće uspevao da iskoristi puni potencijal takvih priča.
Projekat Torso stigao je do Finčera dok je radio na dragulju svoje filmografije posvećene serijskim ubicama, filmu Zodiac iz 2006. godine.
Zasnovan na čuvenom stripu Brajana Majkla Bendisa i Marka Andrejka iz 1998. godine, Finčerov Torso tokom problematičnog razvoja povremeno je nosio i naziv Ness.
Reč je o Eliotu Nesu, moćnom predstavniku zakona iz vremena prohibicije, poznatom po borbi protiv Al Kaponea, koji se u priči Bendisa i Andrejka usredsređuje na ozloglašenog ubicu poznatog kao „Torso Killer“.
Finčer i scenarista Eren Kruger nameravali su da prate Nesa tokom krvavog pohoda ubice sklonog sakaćenju tela, koji je terorisao Klivlend od 1935. do 1938. godine.
Projekat je najavljen početkom 2006, a 2008. godine Met Dejmon pominjan je kao mogući glavni glumac.
Prema knjizi Džošue Hala Underexposed: The 50 Greatest Movies Never Made, Finčer je planirao da otputuje u Klivlend radi pretprodukcije, a razmatrao je i Rejčel Makadams i Kejsija Afleka za pojedine uloge.
Međutim, do 2009. godine Paramount je dozvolio da se prava vrate Bendisu i Andrejku.
Dejvid Loueri i Pol Gringras kasnije su, tokom 2010-ih, angažovani da ožive projekat, ali nijedan od njih nije uspeo.
Čini se da je Finčer gotovo potpuno odustao od filma Torso, ali nije izgubljena svaka nada.
Godine 2025. za projekat se vezao Zak Kreger, reditelj u usponu na horor sceni, nakon što je Netflix, prema izveštajima, pobedio u nadmetanju za prava ponudom od sedmocifrenog iznosa.
The Blind Man – Alfred Hičkok
Alfred Hičkok uživao je nivo slave kakav je malo koji reditelj, čak i danas, uspeo da dostigne.
Mnogo pre nego što su influenseri zavladali medijima, Hičkok je od sebe napravio prepoznatljiv brend – pojavljivao se u kratkim epizodnim ulogama u svojim filmovima i bio voditelj sopstvene nedeljne televizijske serije.
Godina 1960. bila je presudna za Hičkokov ugled.
Sve je stavio na kocku sa smelim filmom Psycho, frojdovski obojenim slešerom koji je rušio tabue i u koji Paramount nije imao mnogo poverenja.
Ali nakon što je film zaradio 50 miliona dolara širom sveta, majstor napetosti praktično je dobio odrešene ruke. A već je imao plan kako da iskoristi tu slobodu – želeo je da snimi horor film u Diznilendu.
Hičkok je razvijao film prema scenariju Ernesta Lemana, autora scenarija za North by Northwest. Priča je pratila slepog džez pijanistu Džimija Širinga, kome je eksperimentalnom operacijom presađen par očiju.
Širing ubrzo, na svoj užas, otkriva da su oči pripadale žrtvi ubistva i da neprestano vide njenog ubicu. Džimi prepoznaje ubicu, pogađate, upravo u Diznilendu, što pokreće žestoku poteru koja se završava hapšenjem zločinca.
Prema BBC-ju, Hičkok je za glavnu ulogu u filmu The Blind Man želeo jednog od svojih pouzdanih filmskih saradnika – Džimija Stjuarta.
Međutim, zbog sukoba u rasporedu snimanja Stjuart je morao da odustane, pa je Vertigo iz 1958. godine ostao njihova poslednja saradnja.
Nesuglasice oko priče dovele su i do Lemanovog povlačenja, dok je Volt Dizni bio potpuno zgrožen mogućnošću da čoveku koji je snimio Psycho uopšte bude dozvoljeno da kroči u Diznilend.
Iako film nikada nije snimljen, Lemanov kompletan scenario za The Blind Man sačuvan je. Štaviše, 2015. godine pretvoren je u BBC-jevu radio-dramu sa poznatim glumačkim imenima, u kojoj je naslovnu ulogu tumačio Hju Lori.
El Eternauta – Lukresija Martel
Alfred Hičkok je i pre rada na filmu The Blind Man snimao napete kriminalističke misterije. Dejvid Finčer je, naravno, već režirao trilere o serijskim ubicama.
Iako bi zahtevali određene kreativne iskorake, Linč i Remzi su i ranije snimali filmove koji su po svojim temama i pristupu bili bliski projektima Ronnie Rocket i The Girl Who Loved Tom Gordon, a kasnije su nastavili da istražuju slične teritorije.
Lukresija Martel, najveća živa argentinska rediteljka, pre 2008. godine nije se ni približila svetu kakav je prikazan u El Eternauta. A nakon što je projekat propao, gotovo ništa nije ukazivalo na to da bi mu se mogla vratiti.
To je prava šteta, jer se retko kada umetnički film i žanrovska, komercijalna fantastika susreću na način na koji je to moglo da se dogodi u El Eternauta.
Zasnovan na naučnofantastičnom stripu Ektora Esterhelda i Fransiska Solana Lopesa, objavljivanom od 1957. do 1959. godine i izuzetno voljenom u Argentini, El Eternauta govori o neprekidnim, otrovnim snežnim padavinama koje najavljuju dolazak neprijateljskih posetilaca iz drugog sveta i pokreću očajničko putovanje glavnog junaka kroz večnost.
Film je najavljen 2008. godine, dok je Martel pripremala The Headless Woman, poslednji deo svoje takozvane „Salta trilogije“, za premijeru u Kanu.
Oskar Kramer, koji je pristao da producira film preko argentinske kompanije K&S Films, izjavio je te godine za Variety da će projektu biti potrebni „zvezda koja govori španski, velike spektakularne scene i mnogo specijalnih efekata“.
U intervjuu za BOMB naredne godine, Martel je detaljnije govorila o političkoj pozadini El Eternauta. Esterheld je, objasnila je, „ubijen zajedno sa svoje četiri ćerke“ tokom diktature Horhea Rafaela Videle.
U El Eternauta videla je alegoriju straha da se „američki imperijalizam nameće svim ekonomijama širom regiona“. Šta se događa „sada kada je taj model u potpunosti trijumfovao?“, pitala se.
Upravo to je nameravala da istraži u svojoj savremenoj verziji priče, ali je prošla čitava decenija bez ikakvih vesti o projektu.
Godinu dana nakon objavljivanja svoje upečatljive adaptacije romana Zama Antonija di Benedeta iz 2017. godine, Martel je za Little White Lies izjavila da je izgledalo kao da je El Eternauta propao „zbog novca“, ali da je pravi razlog bio „nedostatak poverenja producenta u rad rediteljke“.
Njeno promišljanje vremena, teritorijalnosti i kolonizacije od tada je postalo još dublje, najpre u filmu Zama, a zatim i u beskompromisnom dokumentarcu Our Land.
El Eternauta je na kraju dobio televizijsku adaptaciju u produkciji Netfliksa, ali je jedinstvena vizija Lukresije Martel ostala zauvek odbačena.