Zoran Radmilović kao Radovan Treći
Mama, tata i ja. Svaki put iznova. A bilo je tih gledanja ni sam ne pamtim koliko. “Radovan Treći” je postao vezivni lepak istorijskog trenutka. Taj komad je progovarao na sve aktuelne teme naše sive, besperspektivne, ratne svakidašnjice
Piše: Nikola Đoković
Bila je to porodična fešta, sesija pred televizorom. Vrtenje video-kasete – divljaka. Danas se više ne sećam kako smo došli do tog antologijskog trosatnog snimka pozorišne izvedbe “Radovan Treći”, u tumačenju neponovljivog Zorana Radmilovića, ali još uvek pamtim čitavu atmosferu uzbuđenja koja je poput aure zaogrtala naše izgaranje pred ekranom.
Mama, tata i ja. Svaki put iznova. A bilo je tih gledanja ni sam ne pamtim koliko. “Radovan Treći” je postao vezivni lepak istorijskog trenutka. Taj komad je progovarao na sve aktuelne teme naše sive, besperspektivne, ratne svakidašnjice: o autoritarnosti, o kultu vođe, o lažnosti “svete” tradicije, o snobizmu i elitizmu. O populizmu i “patriotizmu”. O petparačkoj čežnji za “zavičajem”. O figuri večnog neprijatelja. I večnom ratu protiv te figure.
Bilo je dodatno zabavno gledati taj komad na presnimljenoj video-kaseti lošeg kvaliteta i sa prilično slabim zvukom. Tu je onda trebalo dodatno načuljiti uši kako bi se monolozi, dijalozi i replike čuli i upamtili.
Radmilovićevi improvizovani monolozi su mogli trajati i po desetak minuta. U publici su oni praćeni izlivima, kanonadama neobuzdanih hihotanja. Bio je to raskalašan i razuzdan smeh. Gotovo maničan, sa sve hvatanjem za trbuh i kočenjem vilice. Smeh koji bi u vidu talasa preplavio i potresao čitavo telo.
Kao što to već biva sa kultnim stvarima, nametala se, ne samo u mom slučaju, nezaobilazna potreba za podržavanjem i imitacijom. Vrlo brzo sam naučio sve bitne replike naizust, pokušavajući da se pritom približim tonu i intonaciji, samom volumenu originalne izvedbe. Bio je to pokušaj osuđen na neuspeh, mada vredan uloženog truda.
Te rečenice su bile biblija čitave moje porodice. Ako bi nam, na primer, zafalilo pojmova da se izrugamo sveopštoj nepismenosti, izgovarali bismo deo repertoara koji se ticao Radovanovog dolaska u biblioteku kao počasnog “druga člana” koji u nju “uđe, sedne, naruči, pojede i popije”. A dok ide ulicom, noseći člansku kartu biblioteke crvene boje, da malo viri iz džepa, ljudi padaju pod saobraćaj sve diveći se: “Evo ide drug član!”
Vreme ga nije demantovalo pošto i danas postoje kafane poput “Biblioteke kod Milutina”. U pretežno usmenoj kulturi u kojoj se dnevni trač i razbibriga prenose od usta do usta, uz čašicu, požrtvovano čitanje nikad nije bilo naročito cenjeno.
Radovanova opsednutost serijom o Džordžu, čikaškom kriminalcu koga juri policija, ili kako bi Radovan rekao “šesnaest hiljada policajaca”, otkriva nam ovdašnji “mentalitet” preterivanja koji zatičemo u svakom Radovanovom gestu. Džordž, kao Radovanov lični heroj, predstavlja istovremeno i figuru pobožne impersonacije.
Reč je o otpadniku od zakona koji u Radovanovoj mašti postaje nedodirljiv i neuhvatljiv, nešto poput njegovog ličnog supermena, “čoveka za sve”. Gledajući Radovana ispred televizijskog ekrana, prateći njegova uživljavanja u Džordžova mnogobrojna bekstva od zakona, shvatamo da je njegova podsvest zapravo potpuno i neopozivo zadojena famom o slavi i prkosu.
Džordž je pre svega zbir onoga što Radovanu nedostaje u svakodnevnom banalnom životu običnog palančanina. Otuda i navijačko uzbuđenje Džordžovim prekršajima i transgresijama. Radovan bi voleo da je njegov život za zeru uzbudljiviji, da je on taj oko koga se vrte televizijski spektakli, da o njemu pišu u novinama.
Uprkos toj opsesiji, nema herojstva u skučenom svetu jednog Radovana Trećeg. Iako je, shodno svojoj grandioznoj prirodi, već imenovao sebe – ovim dodatkom “treći” – kao kakvog epskog heroja, kralja, “prestolonaslednika”. Pa i nacionalnog barda, vođu plemena.
Kao i svaki zadrti patrijarhalac i čovek plemena, navodni čuvar porodične časti, Radovan je u večnom sukobu sa porodicom/plemenom Vilotića. To što su Vilotići “nevidljivi”, osim uhvaćenog pesnika, Jelenčeta, koga zarobljenog drži Stanislav, otac Radovanove žene, Rumenke, još više daje na snazi njihovom stalnom prisustvu u životima cele Radovanove porodice.
Vilotići kao protivnici predstavljaju reper prema kome se meri svaki Radovanov manevar. Njegovo zaklinjanje da će osvetiti čast i ugled porodice, nakon što je jedan od Vilotića “obeščastio” njegovu ćerku Georginu, ostavivši je samu, u drugom stanju, postaje njegova trajna opsesija.
Radovanova patrijarhalna i ucenjivačka “čast” je nešto što poprima posebno pervertirane dimenzije. Ona se štiti nadrealnim i apsurdnim metodama, koliko nemogućim toliko i mizoginim, protivprirodnim. On Georgini ne da da rodi dok se ne uda, te mu je ćerka “pet godina u drugom stanju”.
Još jedna od nepresušnih i grandioznih Radovanovih tema jeste Zavičaj. U njegovoj uobrazilji zavičaj postaje nostalgični, pastoralni prostor pročišćen od svih poroka i amoralnosti koje sobom nosi grad. Opozicija selo – grad odgovara prizemnoj binarnoj logici prema kojoj je selo obećano mesto u kome “slavuj budi narod”, dok je u gradu navodno nemoguće videti pticu, već samo osetiti “čađ i gar”.
Da je Zavičaj još jedan od Radovanovih neizbežnih, kolosalnih fantazama, dokazuju i replike njegove žene Rumenke koja oponira muževljevoj lirskoj ponesenosti time što podseća da u Zavičaju “zaudaraju svinjci”, da je “blato do kolena”, a seljaci se “bodu noževima”.
Poseban udeo palanačkog snobizma prisutan je u Rumenkinim stremljenjima. Ona se odaje svojoj strasti za modom i ekstravagantnim kreacijama, mada je i ta strast, kao i Radovanove pasije, produkt iskrivljene percepcije o sopstvenoj unikatnosti. Rumenka je, shodno tome, uzela umetničko ime Ru Stanislavs.
U jednom od najapsurdnijih trenutaka koji u predstavi zauzimaju naročito proslavljeno mesto, Radovan se pita zašto je Rumenka svom ocu Stanislavu sašila sako sa rukavom na leđima. Tu onda započinje improvizacijska tačka Zorana Radmilovića koji se retorički “pita” čemu bi mogao da služi treći rukav: “Da ga neko počeše po leđima?” Radmilovićeva uobrazilja radi besprekorno, te on već zamišlja scenu u kojoj se pozdravlja sa ljudima na ulici i pritom se od svakog od njih očekuje da ga počešu po leđima.
Vremenom su Radovanovi monolozi postali deo svačije svakodnevice. Kao da su se uvukli u svaku situaciju i počeli da predstavljaju zgodan odgovor na življeni apsurd. Replicirani su po školskim razredima i drugarskim okupljanjima.
Zajedno sa replikama iz filmova poput “Maratonaca” i “Ko to tamo peva”, uprkos sveprisutnosti, za mene nikada nisu izgubili svoju oštrinu, te ih se još i danas setim kada se treba narugati svekolikoj ljudskoj pompeznosti i podlosti.