Foto: Focus Features
Sense and Sensibility je prijatna, vizuelno privlačna, ali ne sasvim zaokružena adaptacija. Ima dovoljno dobrih osobina da ne bude nepravedno odbačena, ali i dovoljno propuštenih prilika da je teško zamisliti kako će potisnuti sećanje na prethodne verzije.
Piše: Sara Petronijević
Postoji nešto gotovo neodoljivo u povratku Jane Austen na veliko platno. Njeni romani imaju tu retku sposobnost da nas, uz poneki uzdah, diskretan osmeh i sasvim opravdanu želju da nekome zalupimo vrata pred nosom, podsete da se ljudska priroda nije mnogo promenila. Promenili su se nameštaj, garderoba, društvene okolnosti i načini udvaranja, ali ambicija, taština, novac, ljubav i strah od neprijatnog razgovora ostali su jednako postojani. Zato svaki novi susret sa Austen nosi i izvesnu odgovornost: nije dovoljno obući glumce u lepe haljine i pustiti ih da šetaju po engleskom zelenilu. Potrebno je razumeti zbog čega njeni likovi i danas deluju tako živo.
Nova filmska adaptacija Sense and Sensibility, u režiji Georgije Oakley, sa Daisy Edgar-Jones i Esmé Creed-Miles u ulogama Elinor i Marianne Dashwood, ima nekoliko veoma lepih trenutaka, a povremeno i dovoljno šarma da nas podseti zbog čega se ovom romanu vraćamo već više od dva veka. Ipak, film ostavlja utisak dela koje nije sasvim sigurno šta želi da bude. Kao da je produkcija krenula u susret Jane Austen, ali je usput naišla na nekoliko savremenih ideja koje su joj se učinile suviše privlačnim da bi ih ostavila po strani.
Priča je, naravno, dobro poznata. Nakon očeve smrti, porodica Dashwood ostaje bez imovine i sigurnosti, a Elinor i Marianne suočavaju se sa ograničenjima društva u kojem je brak za ženu često mnogo više od romantičnog izbora. Elinor pokušava da razumom obuzda osećanja, dok Marianne veruje da bi život bez strasti bio tek pristojno uređena forma postojanja. Njihove različite naravi postaju i izvor sukoba i najvažniji oslonac u svetu u kojem su ženske mogućnosti prilično skučene, a bračne ponude ponekad liče na pažljivo sastavljene finansijske izveštaje.
Oakley i scenaristkinja Diana Reid očigledno žele da priču približe novoj generaciji gledalaca, ali pritom ne uspevaju uvek da pronađu meru između modernog senzibiliteta i istorijskog okruženja. Film vizuelno insistira na epohi, na njenim pejzažima, odeći, enterijerima i društvenim pravilima, ali se u pojedinim trenucima ponaša kao da bi radije bio savremena drama obučena u kostime iz prošlosti. Nije problem u tome što adaptacija želi da ponudi drugačije čitanje romana. Naprotiv, svaka nova interpretacija ima pravo na sopstveni ugao. Problem nastaje kada nije sasvim jasno da li gledamo period dramu ili modernu verziju Austenine priče, jer film čas pokušava da nas uveri u jedno, čas u drugo, a između ta dva pristupa ne uspostavlja dovoljno ubedljiv odnos.
Najbolji deo filma svakako je odnos dve sestre. Daisy Edgar-Jones donosi Elinor potrebnu suzdržanost i unutrašnju napetost, uspevajući da iza mirnog izraza lica naznači čitav mali svet potisnutih osećanja. Njena gluma počiva na sitnim promenama u pogledu i gestovima, na onome što lik ne izgovara, a što je kod Austen često mnogo važnije od izgovorenog. Esmé Creed-Miles, s druge strane, igra Marianne kao mladu ženu koja još nije naučila da se izvinjava zbog sopstvenih osećanja. Ponekad je previše nagla, ponekad nepromišljena, ali u njenoj impulsivnosti postoji nešto privlačno i iskreno. Njih dve možda nemaju onu neposrednu sestrinsku sličnost kakvu bismo očekivali, ali uspevaju da izgrade odnos koji deluje prirodno.
U sporednoj postavi posebno se izdvaja Fiona Shaw kao Mrs Jennings, čija živahnost i sklonost da se umeša u tuđe poslove donose filmu dobrodošlu dozu komedije. Ona razume da društvena pristojnost ne mora da bude prepreka duhovitosti i da se iza naizgled bezazlenog razgovora često krije čitava mala operacija prikupljanja informacija. Frank Dillane je prijatno razigran kao Willoughby, dok George MacKay Edwardu daje nespretnost i uzdržanost koje njegovom liku sasvim odgovaraju. Herbert Nordrum kao pukovnik Brandon ima drugačiji pristup od nezaboravnog Alana Rickmana iz filma Anga Leeja, ali njegov lik ovde ne dobija uvek dovoljno prostora da razvije onu tihu, postojanu privlačnost koja ga čini važnim za Marianne.
Međutim, u pokušaju da pokaže koliko je savremena i otvorena za drugačija tumačenja, adaptacija povremeno previše naglašava sopstvenu nameru. Izbor Eliot Pauline Sumner za mušku ulogu Mr Palmera mogao je da bude zanimljiv i smislen pomak, ali film ne uspeva da ga dovoljno prirodno uklopi u svoj istorijski i dramaturški svet. Sama odluka o drugačijem kasting-pristupu nije problem; problem je što se njena savremenost toliko ističe da postaje vidljivija od lika koji bi trebalo da tumači. Umesto da takav izbor organski doprinese priči, ostaje utisak da film želi da nam skrene pažnju na sopstvenu progresivnost. A kada delo počne da objašnjava koliko je otvoreno, umesto da tu otvorenost jednostavno pokaže, obično se izgubi deo njegove umetničke spontanosti.
Još je problematičniji pokušaj modernizacije plesnih scena. Kod Jane Austen ples nikada nije samo razonoda, niti ukrasna pauza između dva razgovora o nasledstvu i braku. On je društveni prostor u kojem se likovi susreću, posmatraju, procenjuju i otkrivaju više nego što bi smeli da izgovore. Svaki korak ima svoje pravilo, svaki pogled svoje značenje, a blizina između plesnih partnera nosi sasvim drugačiju težinu u društvu koje je tako strogo uređivalo javno ponašanje. Upravo je zato ideja da se unutrašnja osećanja junaka izraze savremenijom koreografijom delovala kao nepotrebno insistiranje na originalnosti. Umesto da pokretima produbi ono što je Austen tako precizno umevala da prenese kroz dijalog, film dobija prizore koji deluju prenaglašeno, pomalo samodopadljivo i, u pojedinim trenucima, kao umetničko eksperimentisanje koje je zaboravilo u kakvom se svetu odvija. Bliskost i sloboda pokreta prikazani u tim scenama teško se uklapaju u društvene norme epohe, pa umesto da nas uvuku u njenu atmosferu, podsećaju da gledamo savremenu koreografsku zamisao.
To je šteta, jer film na drugim mestima pokazuje da ume da pronađe zanimljiv vizuelni jezik. Priroda, promenljivo vreme, teksture odeće i skromniji enterijeri daju priči izvesnu opipljivost. Umesto raskošnog, gotovo razgledničkog prikaza engleskog sela, Oakley se opredeljuje za prizemniji i prirodniji izgled, što u načelu odgovara životu porodice koja je izgubila imovinu i društveni položaj. Ipak, lepota pojedinačnih kadrova ne može u potpunosti da nadoknadi nedostatak dosledne vizije. Film se često oslanja na atmosferu, a manje na onu suptilnu igru ironije, društvenog posmatranja i emocionalnog prepoznavanja koja je Austen činila tako posebnom.
Neizbežno je poređenje sa adaptacijom Anga Leeja iz 1995. godine, za koju je scenario napisala Emma Thompson. Taj film nije samo uspešno preneo roman na ekran već je pronašao savršenu ravnotežu između romanse, komedije, društvene satire i iskrenog emotivnog bola. Nova verzija ne mora da ponavlja njegove postupke, niti bi to bilo naročito zanimljivo, ali bi morala da ponudi dovoljno snažan razlog za svoje postojanje. Ovde ga povremeno pronalazi u odnosu sestara i pojedinim glumačkim interpretacijama, ali ne i u celini. Kao da se film previše trudi da bude drugačiji, a premalo razmišlja o tome šta bi zaista moglo da ga učini nezamenljivim.
Ipak, ne bih ga proglasila promašajem. U njemu ima nežnosti, nekoliko lepih glumačkih trenutaka i dovoljno iskrene naklonosti prema svetu Jane Austen da se kroz sve njegove nedoslednosti ipak nazire zanimljiva namera. Daisy Edgar-Jones i Esmé Creed-Miles zaslužuju pohvalu, a priča o dve sestre koje pokušavaju da sačuvaju dostojanstvo i pronađu sreću u društvu koje im ne nudi mnogo izbora i dalje ima onu posebnu privlačnost. Samo što bi ponekad bilo dovoljno pustiti Austen da govori svojim jezikom, umesto da joj se neprestano pomaže da postane savremenija.
Na kraju, Sense and Sensibility je prijatna, vizuelno privlačna, ali ne sasvim zaokružena adaptacija. Ima dovoljno dobrih osobina da ne bude nepravedno odbačena, ali i dovoljno propuštenih prilika da je teško zamisliti kako će potisnuti sećanje na prethodne verzije. Jane Austen je, uostalom, i bez savremenih koreografskih intervencija znala da prikaže unutrašnje nemire svojih junaka. Ponekad je za to bio dovoljan jedan pogled preko plesne sale, jedna neprijatna pauza u razgovoru ili rečenica izgovorena sa savršeno odmerenim osmehom. A to su, složićemo se, mnogo elegantniji načini da se nekome stavi do znanja da je izgubio bitku za nečije srce.