Foto: Norman Parkinson (1977)
„Berlinska trilogija“ je prema rečima samog Dejvida „njegov DNK“
Godina je 1976. i Dejvid Bouvi se nalazi u Švajcarskoj. Slika, fotografiše i posećuje muzeje. Pre svega nekoliko meseci, njegov album „Station to station“ čijeg se snimanja i ne seća je 32 nedelje bio na 3. mestu „Bilbordove“ top liste i turneja je obuhvatala nastupe u Evropi i Severnoj Americi. Međutim, upotreba kokaina ga je dovela do ivice ludila. Stanovao je Los Anđelesu u kući punoj motiva Starog Egipta i crnih sveća, priviđali su mu se ljudi koji skaču sa prozora, strahovao je da mu veštice ne ukradu seme iz testisa, umišljao da prima tajne poruke članova grupe „Rolling Stones“ i bio je ubeđen da je Džimi Pejdž poslat od strane Alistera Kroulija da ga ubije. Nedugo zatim, iz Švajcarske se seli u Zapadni Berlin kako bi pronašao mir.
U potrazi sa saradnikom na novoj muzici upoznaje Brajana Inoa, ostvarenog ambijentalnog muzičara i bivšeg člana glem rok grupe „Roxy Music“. Poznat po pravljenju muzike striktno na klavijaturama, Ino uvodi Bouvija u svet harmonijske muzike. U odnosu na tradicionalno snimanje albuma koje je imalo krajnji rok predaje izdavačkoj kući, kompanija „RCA“ je Bouvija ostavila na miru da se igra novim igračkama i da na svaku opciju eksperimentisanja Ino i on odgovaraju sa „Zašto da ne?“. Gitarista Rik Gardiner koji je živeo i svirao sa njima taj period opisuje rečima: „Snimali smo albume kakve smo hteli. Istraživali smo. Ako si umetnik, neophodno je izdići se iznad zaklona i prihvatiti sve što ti sleduje.“ Poučen iskustvom sa snimanja filma „Čovek koji je pao na zemlju“, Bouvi je shvatio je da ga udubljivanje u rad odvlači od svakodnevnih psihičkih problema koji su bili „posledica“ života u Los Anđelesu.
Upravo je pasionirani i posvećeni rad na novoj muzici iznedrio jedan od, prema mišljenju kritika, najboljih albuma svih vremena. Iako su glavešine kompanije „RCA“ pobesnele nakon preslušavanja očekujući uspeh albuma poput njegovih prethodnika, pristale su da ga objave. Posle svega tri meseca rada na njemu, „Low“ je 14. 1. 1977. godine dospeo u prodaju.
Ono što ovaj album razlikuje od prethodnih Bouvijevih albuma jeste čvrsta mešavina art roka, avant-popa, elektronske, ambijentalne i eksprerimentalne muzike. Pod jakim uticajem nemačkih krautrok grupa „Kraftwerk“, „Tangerine Dream“ i „Neu“, Bouvi se priklonio apstraktnijem stvaranju gde tekstovi nisu imali primat. Ipak, za razliku od muzike nemačkog sastava „Kraftwerk“, ovaj album i te kako daje do znanja da su ga stvarala ljudska bića, sa svim vrlinama, manama, ranjivostima i slabostima. Prva polovina albuma koju sačinjavaju 6 sporih pesama dužine oko 3 minuta odlikuje se vokalima, naglašenim sintisajzerima, umerenim gitaskim zvukom i bubnjevima koji će kasnije biti okosnica tzv. industrial zvuka. U ovim pesmama, Bouvi se uopšte ne trudi da zvuči estetski i poetično već da iz sebe izbaci ono što ga je tištilo. Stihovi poput „You never leave your room, something deep inside of me, yearning deep inside of me, talking through the gloom, what in the world can you do, what in the world can you do, I'm in the mood for your love, for your love, for your love, for your love“ upravo oslikavaju agoniju kroz koju je prolazio ne trudeći se da je ublaži u stihovima. Prema rečima Aleksandre Kostić, moje profesorke socijalne psihologije: „Svako prolazi kroz neki pakao.“, a on svoj pakao nije zadržavao u sebi.
Druga polovina albuma je nešto što bih voleo da ponovo čujem po prvi put, tako da ukoliko se bude u budućnosti eksperimentisalo sa ljudskim pamćenjem, javljam se kao dobrovoljac. Četiri pesme bazirane na klavijaturama i bez lirike stvaraju bezvremenski ambijent za koji se stiče utisak da traje večno. Različite „boje“ sintisajzera čine da ova muzika stvori utisak „jezivo-prelepe“, onako kakav je njegov život i bio u to vreme.
„Low“ se i danas smatra najboljim i najuticajnijim delom Dejvida Bouvija. „Pitchfork“ je ovaj album proglasio najboljim albumom 70-ih godina, magazini „Q“ i „NME“ su ga stavili na 13. odnosno 14. mesto najboljih albuma svih vremena. Pored toga, kultni časopis „Rolling Stone“ ga je uvrstio među 500 najboljih albuma svih vremena. Sam uticaj ovog albuma na globalnu muzičku scenu je ogroman. Post-pank bendovi kao što su „Bauhaus“, „Gang of four“, „Magazine“ i „Wire“ su neretko isticali uticaj ovog albuma na njihovu muziku, a 30-ak godina kasnije i sastav „Arcade Fire“ isticao je veliki značaj ovog albuma po njih. Kompozitor klasične muzike Filip Glass je 1992. godine iskomponovao „Low symphony“ i za album rekao da je „produkt nečega što je mali broj ljudi pokušao – Da stvore umetnosti u okvirima popularne muzike.“. Takođe se i često kaže i kako je ovaj album definisao žanr koji će tek ranih 2000-ih da dobije naziv „post-rok“.
U vreme snimanja tzv. Berlinske trilogije, Dejvid Bouvi je stanovao sa Igijem Popom. Dvojica prijatelja mogla su u miru da stvaraju novu muziku, bez vreve Los Anđelesa, života pod budnim okom medija i pritisaka izdavačkih kompanija. Tih dana, Bouvi je često pio alkohol koji mu je bio supstitucija za kokain. Pored toga što je pomagao Igiju tokom snimanja albuma „Lust for life“, počeo je sa izradom novog albuma po imenu „Heroes“. Sniman u „Hansa“ studiju nedaleko od Berlinskog zida, Dejvid Bouvi je često na putu do studija imao utisak da je vreme u Nemačkoj stalo pre dve decenije. Upravo mu je slika dvoje mladih koji se ljube, svako sa jedne strane zida u strahu od komunističkih stražara poslužila kao inspiracija za pesmu „Heroes“. Robert Frit, gitarista progresiv rok grupe „King Crimson“ specijalno za potrebe snimanja ove pesme doleteo je iz Njujorka. Nakon što je Frit po treći put odsvirao pesmu, producent Toni Viskonti je slučajno pustio sva tri gitarska prolaza sa miksete i nastalo je ono što je svima danas poznato kao uvod u pesmu „Heroes“.
Nakon pauze koju je proveo svirajući klavijature na turneji Igija Popa sedeći na stolici u kutku bine, povratkom u Berlin se u potpunosti posvetio novom albumu. Nakon jednomesečnog pripremanja materijala, „Heroes“ je objavljen 14. 10. 1977. godine. Za potrebe ovog albuma, Bouvi i Ino su uvrstili i saksofone koji se mogu čuti u više pesama. Poput koncepta albuma „Low“, i „Heroes“ je sadržao 6, ovaj put malo bržih vokalnih i gitarskih pesama uz standardne sintisajzere, i 4 instrumentalnih, ambijentalih sint kompozicija sa primesama harfi i zvukova prirode. „Heroes“ je toliko dobro primljen kod publike, da je čak Džon Lenon izjavio kako bi želeo da snimi nešto „približno dobro kao taj album“. Takođe, ovaj album je dobio simfonijsku verziju pod nazivom „Heroes symphony“ od strane Filipa Glasa. U Velikoj Britaniji se 26 nedelja nalazio na 3. mestu top lista.
Privatni život Dejvida Bouvija u to vreme bio je još uvek poprilično turbulentan. Napokon je imao vremena na pretek da posveti svom sinu Dankanu koji je tada ulazio u adolescenciju. Takođe se ponovo zbližio sa svojom majkom sa kojom je bio u lošim odnosima celu deceniju ranije. Njegova velika ljubav Endži je odlučila da se razvede od njega, ne želeći više da ga deli sa „drugim devojkama, umetnicama, tranvestitima i Korinom Švab“. Nakon razvoda, Endži je do 1993. godine živela van okvira javnosti, kada je izdala Bouvijevu biografiju sa šokantnom tvrdnjom – Da ga je zatekla u krevetu sa Mikom Džegerom. Ipak, Endži je do kraja njegovog života ostala njegova najveća ljubav kojoj je posvetio mnoštvo pesama poput „Prettiest star“, „Golden years“ i „Be my wife“.
Turneja pod nazivom „Isolar II – The 1978 World Tour“ trajala je od 29. 3. do 12. 12. iste godine. Uspeh poslednja dva albuma kao i kompilacije „ChangesOneBowie“ omogućio mu je prepune arene širom Evrope, Amerike, Australije i Japana. Uspeh ove turneje dokumentovan je live albumom pod nazivom „Stage“.
Trinaesti i poslednji album „Berlinske trilogije“ pod nazivom „Lodger“ objavljen je 18. 5. 1978. godine. Za razliku od svojih ambijentalnih prethodnika, ovaj album je više bio orijentisan ka pop zvuku. Muzičari koji su svirali na prethodnoj turneji svirali su i na albumu zajedno sa Brajanom Inoom. Ovaj album ne sadrži instrumentalne, ambijentalne numere i dosta je melodičniji u odnosu na prethodna dva. Razlika u odnosu na prethodnike je i minimalističko sviranje što je kod slušalaca dobro prihvaćeno. Pesme poput „D.J“, „Boys keep swinging“ i „Look back in anger“ su postale radijski hitovi. Po prvi put se činilo da je u pitanju Dejvid Bouvi, 32-godišnji razvedeni samohrani otac, a ne Ziggy Stardust ili Thin White Duke. Ipak, prema mišljenju mnogih fanova, ovo je „najslabiji“ album „Berlinske trilogije“. „Lodger je sasvim fina pop ploča. Predivno odsvirana, producirana i uobličena, ali pomalo bezlična.“, stoji u NME-ovoj recenziji ovog albuma. „Lodger“ je zauzeo 2. mesto na britanskim i 20. na američkim top listama.
Ono što takođe potvrđuje tezu o tome da je bio „ispred svog vremena“ jeste i pojava njegovih video spotova. Do pojave „MTV“-ja, retko koji izvođač se ohrabio za snimanje spotova. Doduše, spot za „I was made for loving you“ grupe Kiss je izašao u to vreme, ali u odnosu na Bouvijeve spotove delovao je kao amaterizam. Na primer, spot za pesmu „D.J.“ snimljen je kao mini film sa improvizovanim kadrovima u kojima ga obožavaoci grle i ljube na ulici.
„Berlinska trilogija“ je prema rečima samog Dejvida „njegov DNK“ i jedna je od najinovativnijih pojava u savremenoj muzici. Kao što kaže slogan izdavačke kuće „RCA“: „Postoji novi talas, postoji stari talas i postoji Dejvid Bouvi!“.
Autor: Ilija Najdanović/ Helly Cherry