Nico – Chelsea girl - Impuls Portal

Nico

Chelsea Girl bio je barokno folk-rok remek-delo poznato po svojoj melanholičnoj lepoti, sa Nikoinim prepoznatljivim vokalom preko aranžmana sa instrumentima poput viole, harfe i flaute. Chelsea Girl je jedinstveno i bizarno delo komornog folka.

Piše: Dragan Uzelac

Nico, pod pravim imenom Christa Paffgen, rođena je u Kelnu, oktobra 1938., u tada nacističkoj Nemačkoj. Teški životni uslovi u doba nacizma, a potom i Drugog svetskog rata prinudili su njenu majku i nju na seobu u Berlin (gde je sa majkom i dedom živela do kraja rata, bez oca, koji je stradao u jednom od Hitlerovih koncentracionih logora). Ništa bolji uslovi za život i nakon završetka rata naterali su je, zajedno sa majkom, na česta seljakanja i rad uz školovanje radi pukog preživljavanja. Sudbina je htela da već sa petnaest godina dobije posao u berlinskoj modnoj agenciji, a zatim i da modnim poslom ode na špansku Ibicu, što će u potpunosti preokrenuti i odrediti njen daljni, čudesni i lutajući, boemski životni put. Zanimljiv je podatak kako je dobila ime po kojem će je ceo svet, pre svega rokenrola, upamtiti – Niko. Naime, njen tadašnji fotograf dao joj je to ime po svom odbeglom dečku Nicu Papatakisu!.

Bila je muza, ikona, mračni predmet želja, lepotica dana. Kažu da joj je Elija Kazan, dok je pohađala njegove časove glume u Aktors studiju u Njujorku, govorio: Iskoristi svoje vreme, stvori vlastiti prostor. Sledeći taj savet Nico je došla do muzike predstavljene na albumu The Marble Index, objavljenom pre 45 godina. Potraga za sobom, kroz sopstveno vreme i prostor, dovela je do nje. Tako je nastalo ovo umetničko delo koje se može shvatiti kao batiskaf kojim se stiže na dno ljudske egzistencije.

Kako su putevi gospodnji često nepredvidivi i čudni, veoma dobro svedoči životni put ove krajnje neobične žene i njene životne priče, čudesne sudbe koja će je za života pretvoriti u ikonu andergraunda, svojevstan kult i teško proveriv mit sa božanskim, heroinskim oreolom (dvojakog značenja tog pojma, kao i celokupnog života umetnice Nico). Godine 1959., zahvaljujući prijatelju u Rimu i svom poslu modela (Ibica je bilo sjajno mesto kao odskočna daska u svet filmaša, kao tada veoma popularna mondenska i destinacija za brojna snimanja i filmske susrete) Niko upoznaje italijanskog filmskog reditelja Federica Fellinija (umetnika, neorealistu, filmskog genija u usponu) i zahvaljujući svojoj neobičnoj lepoti, šarmu i talentu dobija ulogu u, vremenom će se ispostaviti, kultnom filmu – La dolce vita (1960.), pored jednog Marchela Mastroianija i čudesne, prelepe Šveđanke, Anite Ekberg. Slatki, hedonistički, isprazni život buržuja tog vremena, kojim se film bavi, upravo je bio sušta suprotnost onoga što će junakinja ove priče proći u svom prilično kratkom, ali više nego sadržajnom, burnom i tajnovitom životu jedne od istinskih umetničkih ikona druge polovine dvedesetog veka.

Gde god da se pojavila – u Berlinu, Rimu, Parizu, Londonu ili Njujorku – bila je u centru pažnje. Federico Fellini, Alain Delon, Bob Dylan, Brian Joness, Andy Warhol i drugi talentovani i moćni muškarci bili su očarani njenom lepotom. Bila je muza, ikona, mračni predmet želja, lepotica dana. Pisali su joj pesme, snimali filmove, vodili ljubav s njom, želeli je i sanjali.

Uloga u pomenutom, spektakularnom filmu, remek delu koje je obeležilo jednu epohu pokazavši se kao sjajan uvod u revolucionarne šezdesete, deceniju kada je pobunjena omladina upravo ustala protiv sveta kakav je opisan u Fellinijevom filmu, tražeći neke nove vrednosti i smisao života, pokazala se veoma bitnom u životu mlade glumice i modela, dvadesetdvogodišnje devojke koja će po mnogo čemu obeležiti burnu deceniju pred sobom. Mnoge su se kockice vremenom posložile na putu harizmatične Nico – sledeća je bila odlazak u Pariz, sa majkom, centar modnog sveta i mnogh drugih kulturnih dešavanja. Nico dobija mnogo bolji ugovor sa elitnom modnom agencijom, njene slike pojavljuju se u prestižnim modnim časopisima sveta i Pariz postaje njen dom narednih pet godina, neka vrsta zatišja pred rock and roll buru koja za nju kreće sredinom šezdesetih odlaskom u London, još jedan od kulturnih i modnih centara sveta. Pre nego što će uploviti u uzburkane vode sveta rokenrola koji se tih godina tek zahuktavao, Niko 1960. odlazi put sudbinskog New Yorka, gde upisuje prestižnu Lee Strassberg’s method school, planirajući u budućnosti ozbiljnije bavljenje glumom. Ali, sudbina je imala druge planove sa njom.

Kad kažem da me ne zanima budućnost, mislim to isto i u vezi sa prošlošću. Samo je sadašnjost važna. Onda, opet, toliko toga postoji u prošlosti, a sadašnjost traje samo tren, da bi se odmah zatim pridružila onome što je prošlo. Budućnost je nešto što nisam u stanju da dosegnem, to je kao nešto što ne razumem.

Na svom čudesnom, lutalačkom putu bez mnogo zadržavanja i osvrta unazad, godine 1964. Nico odlazi u London, tadašnji svetski centar muzičkih, rock and roll zbivanja (pored recimo New Yorka i Los Angelesa), čuveni swinging London sav u modnom i društvenom previranju i razigranosti, gde sreće Briana Jonesa (gitaristu, osnivača i ikonu prestižnog rokenrol benda) preko kojeg upoznaje menadžera Rolling Stonesa Andrewa Loog Oldhama sa kojim snima svoj prvi singl I’m Not Sayin (koji je producirao Jimmy Page, jedan od najcenjenijih studijskih muzičara tog vremena, a potom i gitarista slavnih the Yardbirds, te osnivač legendarnih Led Zeppelin). U to vreme Nico je nastupila i u prestižnom Ready steady go muzičkom programu.

Ljudi kad hodaju gledaju u put, ulicu, stazu kojom idu, a ti gledaš u mesec.

Jim Morrison, poeta i pevač The Doorsa, o nezavisnom duhu Nico

Vrativši se u New York krajem 1964. godine, Nico se posvetila svom poslu modela ali je nastavila i sa pevanjem u u poznatom Blue Angel Loungeu. U to vreme imala je i kratku ljubavnu vezu sa Alainom Delonom kojeg je bila srela ranije 1962. godine u Italiji. U toj vezi Nico je zatrudnila i dobila sina Arija (njemu će posvetiti numeru Ari’s song na jednom od svojih nezaboravnih solo albuma, ploči The Marble index). U tom razdoblju svi su želeli upoznati tu misterioznu plavokosu devojku, hladnu, prelepu, neosvojivu i svojeglavu Tevtonku koju su svi počeli obožavati. Kasnije u Parizu, Niko je upoznala Boba Dylana koji je ubrzao njezinu pevačku karijeru poklonivši joj pesmu I’ll Keep It with Mine koja je kasnije bila objavljena i na njezinom prvom albumu Chelsea Girl (1967.). Dilan je potom na svom albumu Blonde on Blonde napisao i posvetu za Nico nazvanu Visions of Johanna.

Legenda kaže da je Nico upoznavši Andyja Warhola (opet zahvaljujući poznanstvu sa Dylanom) jednostavno rekla: Želim pevati i on je upoznao sa njegovim tadašnjim umetničkim štićenicima iz The Velvet Undergrounda koji su bili deo njegove Exploding Plastic Inevitable trupe (kod Warhola je dobila i još jednu značajnu filmsku rolu u njegovom eksperimentalnom filmu Chelsea Girl (1966.), upotpunivši svoju jedinstvenu životnu priču još jednim ekstravagantnim biserom).

Od tada se Nico prestala baviti svojim dotadašnjim poslom modela i celu godinu je provela s članovima grupe na turneji. Potpuno se u tom vremenu pridruživši bendu pevala je u nekim od klasika Lou Reeda kao što su Sunday Morning, Femme Fatale, All Tomorrow’s Parties i I’l l Be Your Mirror sudelujući u snimanju legendarnog albuma The Velvet Underground And Nico (1967.) Taj album i njen glas i stas učinili su je najharizmatičnijom pojavom muzike tog vremena. Njezin duboki narkotični jednoličan, setni glas postao je njezin zaštitni znak, isto kao i njezine izražene jagodice, mračni make-up i mrtvački pogled.

Izgledala je kao mermerna skulptura, boginja iz Valhale, rekao je Billie Name, koji je svojim foto-aparatom zabeležio sva važna zbivanja u Warholovoj Fabrici.

Pridruživši se Velvetima, Nico je postala delom jednog jedinstvenog pokreta, ostvarenja sna i umetničke, avangardne, undergraund provokacije, svega onoga što će joj poslužiti nakon odlaska iz benda i otpočinjanja ništa manje značajne solo muzičke karijere – možda ne toliko značajne u muzičkom, pionirskom smislu, ali jednako provokativne, beskompromisne, andergraund priče koja će Nico vremenom pretvoriti u kultu ličnost rock’n’roll sveta, pre svega njegovog alternativnog dela.

Vreme provedeno sa Warholom i Velvetima trajno će obeležiti i uticati na Nico. Već nakon izlaska albuma sa Velvetima, marta 1967., ona se otisnula u solo muzičke vode (započevši snimanje svog debi solo albuma Chelsea Girl), ali, velvetovski duh tame i avangarde ostao je zauvek tu, prisutan u njoj i oko nje (i preko duge saradnje sa Johnom Caleom, koji je takođe otišao iz Velveta već nakon drugog albuma i koji će je pratiti do samog kraja njenog burnog života i umetničke karijere).

Sudbinske pesme – I am waiting for the man i Femme fatale možda su na najbolji mogući način oslikavale mračni i destruktivni svet čudesne magije i mistike sveta Nico. One su bile ogoljena slika njenog burnog, narkoticima natopljenog, beskompromisnog načina života, autodestruktivnosti i beskompromisnosti stava prema umetnosti i samom načinu postojanja, slike jedne jedinstvene žene i umetnice u kojoj je konstantno tinjalo nezadovoljstvo ulogom obožavanog objekta, objekta muške požude bez sagledavanja njene unutrašnje lepote i umetničke vrednosti, kreativnog duha avangardne umetnice.

Na svojim budućim solo albumima, tokom naredne dve decenije – od Chelsea Girl (1967.) do Camera Obscura (1985.) Nico će svetu ponuditi jedinstvenu muziku na svojim liturgijskim, ritualnim, eksperimentalnim i mračnim albumima. Hladni heroinski oreol zastiraće zatamnjeno nebo njene čudesne muzike, vodeći je vremenom u samo srce tame. Nikada i ni po koju cenu nije pristajala da se prikloni banalnosti sveta koji podrazumeva kompromise i uniformnost kao jedini mogući poželjni model. Za Nico nije postojala varijanta prihvatanja nečega što je većina smatrala kao uobičajeno i poželjno, beskompromisno sledeći samo sebe i vlastite snove.

Nico nije htela da je ljudi znaju samo po lepoti. Smatrala je da je slava zasnovana na lepoti bezvredna. Mrzela je modu. Mrzela je ideju da je dovoljno biti plava i lepa, na neki način mrzela je i to što je žensko. Smatrala je da joj je lepota donela samo jad i bedu. Htela je da uradi nešto važno, htela je svoju muziku.

Godine 1967., svetlost dana ugledao je njen debitantski solo album – Chelsea Girl. Uz malu pomoć nekolicine prijatelja – od Lou Reeda i Johna Calea, Sterlinga Morrisona preko Dylana do mladog Jacksona Browna (za koga se govorilo da je jedan od njenih mnogobrojnih ljubavnika) Nico se samostalno otisnula u vode uzburkanog rock and rolla koji je tih godina bio na svom kreativnom i društveno angažovanom vrhuncu. Nico je ipak mnogo više bila u svom introvertnom, dalekom, mračnom svetu, baveći se pre svega vlastitim, unutrašnjim preispitivanjima i reminiscencijama na burnu prošlost. Chelsea Girl je ukorenjen u melanholiji. Dovoljno je samo zaviriti na kompozitne fotografije Nico kako setno zuri u eter s omota da biste shvatili raspoloženje albuma.

Chelsea Girl bio je barokno folk-rok remek-delo poznato po svojoj melanholičnoj lepoti, sa Nikoinim prepoznatljivim vokalom preko aranžmana sa instrumentima poput viole, harfe i flaute. Chelsea Girl je jedinstveno i bizarno delo komornog folka. Svaka pesma sadrži najviše dve gitare, nepretenciozne klavijature, gudače i flautu, što Nicoinom senzualnom, ali i sablasnom glasu daje dašak eteričnosti. Iako je mrzila gudačke aranžmane i navodno je histerično plakala kad je čula flautu, ovi instrumenti služe svojoj svrsi: održavaju zamah albuma i sprečavaju da Nicoin promukli, tmuran vokal ima uspavljujući učinak.

Nico je možda bila oduševljena albumom Chelsea Girl, ali generacije slušaoca očarane su njezinim proganjajuće monotonim pristupom pesmama izvođača poput mladog Jacksona Brownea, Boba Dylana, Tima Hardina i (naravno) njezinih bivših kolega iz benda Velvet Underground Loua Reeda, Johna Calea i Sterlinga Morrisona. Ove su pesme hladno nežne poput baltičkog vetra koji duva kroz borove šume Spreewald gde je Nico provela detinjstvo i ratne godine, posmatrajući treperava svetla savezničkih bombardera koji su na horizontu razarali Berlin.

Od deset pesama na albumu, Jackson Browne je komponovao tri, Bob Dylan i Tim Hardin po jednu, dok se ostale pesme pripisuju kombinaciji Reeda, Calea i Morrisona. Nico je delimično nagrađena samo za jednu pesmu, turobnu It Was A Pleasure Then. Ipak, nazvati Chelsea Girl albumom obrada pomalo je zavaravajuće. Reed, Cale i Dylan napisali su ove pesme posebno za Nico, dok njezine varijacije na Browneov materijal otkrivaju vlastiti život.

Tražila sam jednostavnost, a oni su je prekrili flautama! Dodali su žice i – nisu mi se svidele, ali mogla sam živeti s njima. Ali flaute! Prvi put kad sam čula album, plakala sam, a sve je to bilo zbog flaute, izjavila je Nico 1981. godine o svom debi albumu Chelsea Girl iz 1968..

U muzičkom pogledu, album se nalazio na raskrsšću kamerne folk muzike i pop zvuka šezdesetih. The Fairest of the Seasons numera je koja svojom neobičnom lepršavošću otvara debi album Niko, lepotom njenog jedinstvenog vokala. The Fairest Of The Seasons, postavlja introspektivno raspoloženje albuma i sadrži kombinaciju gitare, gudača i flaute koja se nastavlja tokom cele pesme.

Now that it’s time
Now that the hour hand has landed at the end
Now that it’s real
Now that the dreams have given all they had to lend
I want to know, do I stay or do I go?
And maybe try another time
And do I really have a hand in my forgetting?

Now that I’ve tried
Now that I’ve finally found that this is not the way
Now that I turn
Now that I feel it’s time to spend the night away
I want to know, do I stay or do I go?
And maybe finally split the rhyme
And do I really understand the undernetting?

Yes, and the morning has me looking in your eyes
And seeing mine, warning me to read the signs carefully

Now that it’s light
Now that the candle’s falling smaller in my mind
Now that it’s here
Now that I’m almost not so very far behind
I want to know, do I stay or do I go?
And maybe follow another sign
And do I really have a song that I can ride on?

Now that I can
Now that it’s easy, ever easy all around
Now that I’m here
Now that I’m falling to the sun-lights, and a song
I want to know, do I stay or do I go?
And do I have to do just one
And can I choose again if I should lose the reason?

Yes, and the morning has me looking in your eyes
And seeing mine, warning me to read the signs more carefully

Now that I smile
Now that I’m laughing even deeper inside
Now that I see
Now that I finally found the one thing I denied
It’s now I know, do I stay or do I go?
And it is finally I decide
That I’ll be leaving in the fairest of the seasons

Iz svoda grupe Velvet Underground dolazi pesma koja deluje kao šapat protiv haosa postmoderne ere. Nikoina The Fairest of the Seasons je duboko istraživanje temporalnosti, izbora i hrabrosti za traženje promene. Pesma, delikatna, ali snažna, ispreda tapiseriju istkanu nitima egzistencijalnog istraživanja i suptilne introspekcije koja dotiče dušu. Dok gazimo kroz poetske stihove i Nikov upečatljiv vokal, nalazimo se na raskrsnici odluke i sudbine. Ovo nije prazno razmišljanje – ovo je filozofski diskurs ogrnut lirskom elegancijom; monolog koji dovodi u pitanje sam temelj naših odluka i naših razloga.

Od samog početka, Sada kada je vreme, gurnuti smo u neizbežnost promene – kazaljka koja se nalazi na kraju signalizira istek trenutnog stanja. Ovaj trenutak označava raskrsnicu, kraj snova i početak surove stvarnosti koja zahteva presudu. Ostati ili otići? Ovo je sokratsko pitanje koje odjekuje kroz vreme. Pesma sugeriše da ono što sledi nije jednostavno. Živopis snova bledi, ustupajući mesto pejzažu gde su opipljivo i eterično različiti i nepovezani. Niko nas poziva da priznamo prolazni ples, da shvatimo da sa svakim otkucajem sata postoji i kraj i mogućnost. Zalazeći u tekst pesme, nailazimo na neobičan termin „podmrežavanje“(undernetting), metaforu koja sugeriše guste i skrivene slojeve ispod površine naših odluka. Niko poziva slušaoce da razmisle o tome da se, iza površinskog, krije složena spletka emocija, nesvesnih želja i neizrečenih strahova koji upravljaju našim izborima. Ovo podmrežavanje može biti nepriznata sigurnosna mreža za koju se držimo ili mračni splet sumnji i razmatranja koje ignorišemo. Pod rečima „konačno ispljuni rimu“, nalazimo Niko kako se suočava sa istinom koja stoji iza sopstvenog izvrtanja – suštinom gde se poezija susreće sa iskrenošću.

Refren pesme, sa jutarnjom svetlošću i snažnim tematskim naglaskom na očima, predstavlja dirljiv trenutak razmišljanja. Tekst ističe ideju da se samo suočavanjem sa samim sobom mogu početi otkrivati misterije sopstvenih postupaka. Niko koristi metaforu svetlosti da povuče paralele između jasnoće, prepoznavanja i početka mudrosti. Ona upozorava na obraćanje pažnje na znakove, kako one koji nas vode spolja, tako i unutrašnje koji šapuću iznutra. Svaka strofa se nadovezuje na ovu temu samosvesti, kulminirajući razumevanjem da smo često saučesnici u potiskivanju istina i da moramo biti spremni da se suočimo sa njima.

Određene stihove u pesmi Najlepše od godišnjih doba teško je otresti dugo nakon što melodija izbledi. Sada kada se još dublje smejem iznutra sažima duboko oslobođenje koje dolazi sa unutrašnjim otkrivanjem, radost pronađenu u samoprihvatanju. To je srž Nikoinog dara – reči koje su promenljive, odražavaju ličnu naraciju svakog slušaoca. Stihovi poput Sada kada sam konačno pronašla jedinu stvar koju sam poricala služe kao ogledalo, tražeći od nas da se suočimo sa bilo kojom istinom koju smo držali po strani. To je lirska preciznost uparena sa emocionalnom dvosmislenošću, koja omogućava publici da popuni svoje intimne praznine Nikoinim potezima četkice.

Ispod Nikoinih oštrih stihova krije se dubok, ako ne i ezoteričan, psihološki komentar. To je razmišljanje o cikličnoj prirodi našeg putovanja – simbolizovano referencama na godišnja doba i dnevnu svetlost. Ova ideja cikličnog obnavljanja je potkrepljena konačnom odlukom pesme, odlukom o odlasku, donetom u najlepšem od godišnjih doba.U tome leži skrivena mudrost pesme: svako godišnje doba duše nosi svoju lepotu i svoj bol. Dok se Niko koleba na ivici odlaska iz poznatog poglavlja, godišnje doba nije samo spoljašnji milje već metafora za unutrašnje stanje zrelo za transformaciju. Ona bira da nastavi dalje, da traži novo, da padne na sunčevu svetlost i pesmu i time nas inspiriše da pronađemo najlepše od naših godišnjih doba.

U folk maniru, stilu The Kinks, glas Nico razigrano plovi neuobičajenim talasima vedrine, nastavljajući u istom, jednostavnošću forme obojenom maniru i u prelepoj, umiljatoj, razigranoj These Days (by Jackson Browne). S živahnim gudačkim instrumentima i nežnom gitarskom linijom (koju svira Browne), pesma sadrži Nicoinu najbolju izvedbu na albumu.

Išla sam da šetam

Ne pričam puno

Ovih dana, ovih dana

Ovih dana kao da previše razmišljam

O svim stvarima koje sam zaboravila da uradim

I o svim trenucima kada sam imala priliku za to

Prestala sam sa mojim brbljanjem

Više ne rizikujem puno

Ovih dana, ovih dana

Ovih dana kao da razmišljam

O tome kako su mi na putu naišle tolike promene

I pitam se da li ću videti još jedan autoput

Imala sam ljubavnika

Mislim da neću rizikovati još jednog

Ovih dana, ovih dana

I da li se činim uplašenom

Da živim život koji sam opisala u pesmi

Ali to je zbog toga

što sam toliko dugo na gubitničkoj strani

Prestala sam sa mojim sanjarenjem

Neću puno spletkariti

Ovih dana, ovih dana

Ovih dana sedim na ćoškovima

I odbrojavam vreme četvrt-tonski do deset

Molim te, ne suočavaj me sa mojim neuspesima

Nisam ih zaboravila

U bogatoj tapiseriji muzičke istorije, malo je pesama koje odjekuju sa proganjajućom dirljivošću pesme These Days od Niko. Melodična introspekcija oslikana lenjim potezima gitarskih žica i svečanošću glasa koji nosi težinu neiskazanih narativa, These Days deluje kao intiman dnevnički zapis u muzici. Ova balada, urezana u platno kulturne revolucije šezdesetih godina, može se pohvaliti lirskom dubinom koja je šaputala dušama slušalaca kroz generacije. To je majstorski portret razmišljanja, gubitka i neumoljivog protoka vremena.

Nikoina početna ispovest, Išla sam da šetam odmah postavlja slušaoca na put tihog razmišljanja. Hodanje je dugo romantizovano kao čin kontemplacije, a ovde služi kao metafora za putovanje kroz sećanje i žaljenje. Fraza Ne pričam puno ovih dana mogla bi da sugeriše povlačenje iz sveta, tišinu rođenu iz umora ili kontemplativan izbor da se odgovori traže u odjeku sopstvenih misli. U oskudici svojih ispovesti, Niko se dotiče ljudske predispozicije da se zadržava na putevima kojima nije išlo, stvarima koje sam zaboravila da uradim. To je univerzalni aksiom starenja, razmatranje neodsviranih životnih melodija i razumevanje da je retrospektiva kristalno sočivo koje se često oštro fokusira na naše propuste. Nikoina razmišljanja nisu samo lična, već odražavaju i šire društvene promene koje su se dešavale oko nje. Šezdesete i sedamdesete godine 20. veka bile su epohe ogromnih promena, a fraza ove promene su se dogodile na moj način može se tumačiti koliko kao lična transformacija toliko i kao metamorfoza epohe. Njena razmišljanja se podjednako odnose na njeno prilagođavanje svetu koji se menja koliko i na individualnu evoluciju u njenom sopstvenom životu. Oštar minimalizam u njenom glasu nagoveštava njene evropske korene i ozbiljnost koja često karakteriše posleratnu umetnost iz tog regiona. Njena procena promena nije ni preterano nostalgična ni gorka, već je utemeljena u meditativnom prihvatanju da je promena jedina konstanta, nepobitni zakon koji menja tok reka i života podjednako.

Kada Niko izgovara reči Imala sam ljubavnika, ona uvodi osećaj lične priče koju je možda svaki slušalac delio. U kontekstu Ne mislim da bih rizikovala još jednog ovih dana, postoji rezignacija, svesno udaljavanje od provalije ranjivosti koju ljubav poziva. To označava oprez urezanu prošlim tugama, oklevanje da se ponovo pređe kroz opasne sfere naklonosti. Ljubav, tema koju tekstopisci tako često osvećuju, ovde se razmatra sa dirljivom mešavinom čežnje i poraza. To je priznanje cene koju je potrebno da se duša otvori drugom, i možda prihvatanje da su neki putevi, bez obzira koliko su živopisni, previše opterećeni sećanjima na prošle padove da bi se ponovo krenulo njima.

Nikoino pominjanje sedenja na ugaonim kamenovima simbolično je za osobu na raskrsnici života, statičnu u kontemplaciji usred neprekidnog marša vremena. Ugaoni kamenovi simbolizuju temelje, početke, ali ovde su to mesta za pauzu i razmišljanje. Stih i odbrojavam vreme četvrt-tonski do deset odjekuje sa muzičarskim senzibilitetom, aludirajući na sitne promene u visini tona koje su paralelne suptilnom, ali neumoljivom protoku životnih trenutaka. Ovo skriveno značenje govori o dubljoj filozofskoj meditaciji, možda, i o utemeljenosti i o prolaznoj prirodi postojanja. Upravo u ovim naizgled malim koracima život se gradi ili razgrađuje, i gde se čovek mora obračunati sa svojom kolekcijom neuspeha, reč koju Niko izgovara ne sa gorčinom, već sa gotovo svetim osećajem obračuna. Postoji ranjiva molba u stihu Molim te, ne suočavaj me sa mojim neuspesima, želja da postoji bez stalne senke sopstvenih nedostataka. To je molba za predah, dah u neumoljivoj reviziji sebe koja zauzima prostore između nota ove pesme. Sažetost ove fraze prikriva njen emocionalni odjek – intiman pogled u srce duše opterećene saznanjem o sopstvenoj nesavršenosti.

Ova rečenica ostaje sa slušaocem, odjekujući dugo nakon što muzika zamre, jer odražava naše sopstvene suštinske strahove od procene i univerzalni strah od toga da se naše nesavršenosti otkriju. Niko se oslanja na bezvremensku ljudsku čežnju za prihvatanjem, za milošću da budemo viđeni iza sopstvenih grešaka i za nadom da smo, na kraju, više od zbira naših promašaja.

Čudesna smirenost, kamerna atmosfera, jednoličnost hladnog, dalekog i snenog vokala boji Little Sister (by Cale & Reed). Ne oseća se potreba za bilo kakvom žurbom, dok se sve odvija u idiličnom, lenjavom folkerskom stilu zaodenutom kamernim duhom klasicizma. Tu je čistota vokala Nico, muzički minimalizam, smirujuća atmosfera i duh odsutnosti, čudesne smirenosti, nebrige za prolaznost života. Winter Song još više poseže u daleku prošlost tradicionalnog folka, miljama daleko od vremena u kojem je sve nastajalo. Nico kao da je u vlastitoj vremenskoj kapsuli – daleka, hladna, nedodirljiva svetom koji je okružuje, romantičarski snena, razigrana u nekoj svojoj ravni postojanja. Nicoina izvedba Dylanove pesme I’ll Keep It With Mine takođe je dobrodošla promena tempa, a njezina jednostavnost pruža dozu preko potrebnog hirovitog optimizma. U najmanju ruku, pokazuje da Nico nije sva bezvoljna i mrtvo lišće, čak i ako reči nisu njene. Na albumu prepunom gubitaka (Little Sister), neuspeha (Winter Song) i izopačenosti (Wrap Your Troubles In Dreams), to je trenutak lepote, odanosti i obećanja.

Postojala je neka čudna egzistencijalnost u njoj; bila je istovremeno i hladna i topla, a njezin stil pevanja rastezao je reči do te mere da su bile izvan forme – njihovo značenje se gradiralo sve dok više nisu bile reči koje prenose misli, već zvukovi koji prenose osećaje.

Naslovna numera, Chelsea Girl još je lepršavija, obojena prelepom setom i bojom glasa, kao u najboljim velvetovskim danima. Božanstveno, tako toplo i romantično, naizgled tužno, a opet tako nežno iskustvo jedne hipersenzibilne ženske duše koja vešto prikriva bol i krije tajne srca. Bila je to kompozicija velvetovskog gitarskog tandema Reed-Morrison, sa svojim tajanstvenim stihovima i povratkom komornog orkestra, gudača i flaute.

Here’s Room 506
It’s enough to make you sick
Bridget’s all wrapped up in foil
You wonder if she can uncoil
Here they come now
See them run now
Here they come now
Chelsea girls
Here’s Room 115
Filled with S&M queens
Magic marker row
You wonder just how high they go
Here they come now
See them run now
Here they come now
Chelsea girls
Here’s Pope dear Ondine
Rona’s treated him so mean
She wants another scene
She wants to be a human being
Here they come now
See them run now
Here they come now
Chelsea girls
Pepper she’s having fun
She thinks she’s some man’s son
Her perfect love’s don’t last
Her future died in someone’s past
Here they come now
See them run now
Here they come now
Chelsea girls
Ooh…
Dear Ingrid’s found her lick
She’s turned another trick
Her treats and times revolve
She’s got problems to be solved
Here they come now
See them run now
Here they come now
Chelsea girls
Poor Mary, she’s uptight
She can’t turn out her light
She rolled Susan in a ball
And now she can’t see her at all
Here they come now
See them run now
Here they come now
Chelsea girls
Dropout, she’s in a fix
Amphetamine has made her sick
White powder in the air
She’s got no bones and can’t be scared
Here they come now
See them run now
Here they come now
Chelsea girls
Here comes Johnny Bore
He collapsed on the floor
They shot him up with milk
And when he died, sold him for silk
Here they come now
See them run now
Here they come now
Chelsea girls
Ooh…
Here they come now
See them run now
Here they come now
Chelsea girls

Chelsea Girl bila je savremena bajka o Warholovim sanjarima, proživljena u čudnoj stvarnosti koja može biti istinita samo zato što se čini da su svi budni – barem neko vreme. To su originalni hipsteri sa svojim seksualnim eksperimentima i društvenim scenama koji se urušavaju u zlobu, nesigurnosti podstaknute egom i drogom, tražeći ljubav na svim pogrešnim mestima, brkajući avanturu s evolucijom, ličnu korist i slavu s udobnošću. To je najtužnije razotkrivanje šezdesetih ikad napisano i izvrsno otpevano od strane Nico svojim bezizražajnim nastupom dodajući tamni oblak svim tim bojama i slomljenim snovima.

Neki albumi su različiti; drugi su ujednačenog raspoloženja. Chelsea Girl spada u potonju kategoriju; njegovih 10 pesama, gledano kao celina, izazivaju gorko-slatku čežnju. Podsećaju me na maglovite sive dane koje sam provodio sa svojim bivšim partnerom šetajući preko pustih polja krompira Mecklenburg-Vorpommena uz baltičku obalu, dok su rode kraljevski kružile iznad naših glava prema svojim gnezdima u dimnjacima napuštenih fabrika šećera. Album priziva sećanja i izaziva trans, naizmenično proganja i zadirkuje, vodi osobu za ruku niz kamene stepenice do groblja gde su pokopani vaši snovi. Ovo je Nacht Musik koju treba slušati nasamo, po mogućnosti dok šetate sporednim ulicama Berlina ili Hamburga – neke severnonemačke metropole gde je magla dobrodošla, a teret povesti težak je poput monolitnih protivvazdušnih tornjeva iz nacističke ere koji još uvek stoje u potonjem gradu. Nico je sirena koja vas zove natrag na mesto za koje nikada niste ni znali da vam je dom, vraćajući vas skrivenoj tuzi za koju niste ni znali da je osećate. Vrlo malo umetnika ima tu moć da opčara, opije i hipnotiše; u toj moći Chelsea Girl me ne podseća ni na šta toliko kao na Van Morrisonov Astral Weeks, još jedno remek-delo uzbudljive evokacije i održivog raspoloženja.

Album funkcioniše kao jedinstvena celina, minimalistička, prelepom kamernom atmosferom folka obojena, razigrana, senzibilna, prepuna romantičarskog dodira, vanvremena kao slapovi potoka koji dodiruje nekadašnju čednost netaknute rajske zemlje. Sve se odvija u predivnim folk prelivima nežnosti, bez nepotrebe užurbane neurotičnosti. Božanstveno iskustvo hipersenzibilne Nico. Sve na kraju ponire u titrajima snene, setne duše, zanesenim sećanjima elegičnog glasa Nico.

Nakon Dylanove I’ll Keep It With Mine, sledi Somewhere There’s A Feather, još jedna pesma Jacksona Brownea, a s obzirom na raskošni aranžman, čovek se pita kako bi album zvučao bez svih ukrašenih aranžmana koji su dodani na ploču nakon što je Nico otišla, bez njezina znanja ili pristanka. Je li kontrast između njezina glasa i tog bogatstva ono što album čini tako zanimljivim, sentimentalna zabava usamljenosti, stranci bez ljubavi zbijeni u luksuznom okruženju koji se ne mogu sprijateljiti dok ih razmažuju ulizice koje udovoljavaju svakom njihovom hiru – bez ove dekadencije i očaja možda bi postojala samoubilačka beznadežnost, što se, moglo bi se reći, Nico razvila na svojim kasnijim albumima punima očaja.

Minimalistička gudačka sekcija sadrži neobičan, ali efikasan aranžman koji materijalu daje izrazito evropski osećaj. Sa Ridovom pesmom Wrap Your Troubles in Dreams – numerom koja zapravo prethodi Velvet Undergroundu – postoji osećaj istorije koji Niko unosi u svoju interpretaciju, kao da je melodija zapravo tradicionalna nemačka narodna melodija. Postoji opipljiva razlika između tih lakših delova i pretećeg materijala koji je osmislio Velvet Underground.

Eulogy to Lenny Bruce (by Tim Hardin) vraća celu priču kružnim tokom na sam početak. Seta se nežno preliva, ulazeći u krvotok jednog jedinstvenog života osećajne umetnice, buntovnice i boema koja itekako veoma dobro oseća sve tanane titraje života, ali, izražava ih beskompromisno samo na sebi svojstven način. Predivan album.

Ne zovi me kući, mala sestro

Pre nego što se završi noć

Moja ljubav i ja bežimo

Trčanje na sunce.

Okrenite se da letite, idite

Ptico, molim te nemoj ostati Zbogom.

Uzmi sve svoje dragulje i zlato,

Zakopajte ih u zemlju.

Neka ih vaše pamćenje pretvori u prah

Ali ne zaboravite nož koji je zaboden.

Okrenite se da letite, idite

Ptico, molim te nemoj ostati Zbogom.

Zaleđeni poljubac kraj fontane

Trčanje u more

Gde senke biraju svoje strahote

Dizajniran za muziku.

Okreni se da letiš, odlazi,

Ptico, molim te, nemoj da ostaneš,

Zbogom.

Nakon slavnog debija, usledila su još dva, ništa manje značajna, andergraund albuma, čudesne vinjete iz jednog neobičnog, tamom i depresijom obojenog sveta rastrzane duše, spiritualne opservacije na psihološke teme koje su tištile ovu čudesnu, samosvesnu i nezavisnu umetnicu. The Marble Index (1969.) i Desertshore (1971.) bila su mala, samozatajna, introvertna remek dela, mračne duhovne seanse, putevi umetnikovog samopreispitivanja i poniranja u najdublje slojeve duše.

Neki su rekli da je The Marble Index muzički ekvivalent Limenom dobošu Gintera Grasa, drugi su govorili da je to egzistencijalna kriza pretvorena u muziku. Lester Bengs, najcenjeniji rock novinar od kad je sveta i veka, tvrdio je da je ovaj album najbolji komad avangardne klasične odnosno seriozne muzike u drugoj polovini 20. veka. Takođe je rekao da The Marble Index predstavlja kratak pogled, širom otvorenih očiju, u srce tame.

To nije bio folk, ni rok, a svakako ne pop. To je bilo nešto drugo. Muzika koja je vodila slušače na čudna i zastrašujuća mesta gde ranije nisu bili, rekao je John Cale.

Za produkciju se pobrinuo maestralni kolega iz Velveta – John Cale, čudesni avangardni virtuoz i vizionar, čovek daleko ispred svog vremena, sa dovoljnom dozom smelosti ka većnom eksperimentisanju i iznalaženju novih puteva unutar kompozicije.

O čemu se to zapravo radi na albumu The Marble Index? Moglo bi ovako da se odgovori: Bežeći od sopstvene prošlosti, istovremeno i tragajući za sobom kroz heroinomanski splin i duboko fundirano osećanje promašenosti, sa doživljajem sopstvene lepote kao prokletstva – slično kao Hardyjeva Tessa – Nico je u najdubljem mraku sopstvene ličnosti pronašla muziku i poeziju, iskonsku i vanvremensku kao prehrišćanske, nordijske bajke. Osam pesama, u kojima se peva o kraju vremena, ponoćnom vetru, smrznutim granicama i mestima do kojih se stiže samo u snovima, našlo se na originalnoj verziji albuma The Marble Index. Doimale su se kao crno-bele razglednice na kojima su prikazani beživotni unutrašnji pejzaži sakriveni iza lepog, već zapuštenog Nicoinog lica. Nico je kao sumanuta Valkira pevala o jezovitim stvarima koje dolaze iz vremena pre vremena, iz najmračnijih ćoškova kolektivnog pamćenja. Zvučala je kao narkomanska verzija Marlene Ditrih ili Hildegard Knef.

Nico je svetu ponudila svoje jedinstvene muzičke zamisli. Svirajući uglavnom harmonjum, Nico stvara tmurne, minimalističke, skromno instrumentisane numere, ritualne prizore obavijene tamom, duhovnošću i tajnovitošću, snimke koji svojim setnim prizvucima i apokaliptičnošču prizivaju slike surove čovekove sudbine i čudesne duhovne smirenosti. Unutar 30 minuta i 48 sekundi, avangarde, psihodelije i art rock zvuka, od numere Prelude do završnih tonova Evening of Light smešten je čudesni unutrašnji alternativni svet jedne neobične umetnice – svi njeni duhovni lomovi, usponi i padovi naznačeni zvucima koji aludiraju na bol i strast, radost i patnju, tajnu koja je nestvarno daleko od sveta u kojem živimo.

Midnight winds are landing at the end of time
A true story wants to be mine
The story is telling a true lie
Mandolins are ringing to his viol singing
Midnight winds are landing at the end of time
Dungeon’s sinking to a slumber to the end of time
Petrel sings the domebells pound into the unended end of time
Midnight winds are landing at the end of time
In the morning of my winter
When my eyes are still asleep
A dragonfly laying in a coat of snow
I’ll send to kiss your heart for me
Midnight winds are landing at the end of time
The children are jumping in the evening of light
A thousand sins are heavy in the evening of light
Midnight winds are landing at the end of time
Midnight winds are landing at the end of time…