Ako je tačno da sve naše radnje – od disanja do osnivanja carstva i metafizičkih sistema – proizilaze iz iluzije o našoj važnosti, onda to važi utoliko prije za proročki nagon. Ko bi, obdaren jasnim uvidom u sopstvenu ništavnost, i pokušao da djeluje i da se nameće kao spasitelj?
Često sam slušao (iskreno, češće čitao) kako se ljudi vajkaju: "Toliko još toga treba uraditi, a tako je malo vremena". Uvijek sam to shvatao kao providno opravdanje za one koji nisu ništa niti će ikada išta uraditi. Vazda su imali vadionu: "Samo da mi je bilo još malo vremena."
Na jednom ostrvu nasred mora sagradio je gavran sebi gnezdo. Ostrvo je bilo maleno i kad su mu se izlegli ptići, ponestalo je hrane za njega i njegovu decu. Gavran odluči da se vrati s ostrva na kopno.
Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun — tišina. Najveće hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko.
Naš mačak se uzneo na nebo. Kako nikada nije voleo visinu, pokušao je zarije kandže u tu nevidljivu zmiju, džinovsku ruku, orla ili štagod da ga je već dizalo u visine, no ne imade sreće.
