Pripadam naciji pisaca, umjetnika, različititih ljudi koji nezavisno od toga da li žive u SAD, gdje predajem ili u Turskoj, uglavnom imaju liberalne ideje, rekao je danas najpoznatiji turski nobelovac Orhan Pamuk danas u razgovoru sa novinarima u Srpskoj akademiji nauka i umjetnosti.
Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. I njene i moje oči ispunjene su zlovoljom i odražavaju pomirenost sa kojom podnosimo našu zlu kob. Verovatno nas je to i spojilo. Možda „spojilo“ i nije baš prava reč. U svakom slučaju, sjedinila nas je neizmerna mržnja koju oboje osećamo prema sopstvenom licu.
Naša najgora i najopasnija nacionalna mana je kratko pamćenje, a još gora i opasnija je što o tome pojma nemamo. Narod koji se žuri da zaboravi svoja bolesna stanja nema nikakvih izgleda da se od njih izleči ...
Postoje tri nivoa u čovjeku: fiziološki – tijelo, psihološki – um, i njegovo biće – njegova vječna suština. Ljubav može postojati na sva tri nivoa, ali njen kvalitet može varirati.
Čini mi se da ti nanosim mnogo bola – delom zbog najobičnijeg nemara – i stoga bi trebalo da budem što jasnija, jer polovinu vremena, slutim, provodiš u izmaglici koju ja uopšte ne vidim. Naravno ne mogu da objasnim šta osećam – ovo su neke od stvari koje zapažam. Očite prednosti braka su mi prepreka.
Ono što se priča o usamljenosti pesnika je mit. Poezija je suprotna usamljenosti. Čovek koji piše ili čovek koji se oseća poetično strepi od usamljenosti manje nego bilo ko drugi, zato što ima poeziju.
