Ono što se priča o usamljenosti pesnika je mit. Poezija je suprotna usamljenosti. Čovek koji piše ili čovek koji se oseća poetično strepi od usamljenosti manje nego bilo ko drugi, zato što ima poeziju.
Ono što se priča o usamljenosti pesnika je mit. Poezija je suprotna usamljenosti. Čovek koji piše ili čovek koji se oseća poetično strepi od usamljenosti manje nego bilo ko drugi, zato što ima poeziju.
Usamljenost nastaje, uglavnom onda, kada se čovek nalazi u raskolu sa samim sobom, i onda kada ne može da komunicira sa drugima – mogućnost komunikacije s drugima je rezultat, ne uzrok usamljenosti.
Ako je poezija poniranje pesnika u najdublje slojeve sopstvene duše, onda je ona i put za samoupoznavanje – delotvoran način da neko komunicira sa samim sobom. Pesnik je najuravnoteženiji čovek, pored svih proklamacija i bajki o suprotnom, on je uravnotežen u suštinskom smislu te reči, ne pod firmom površinske ravnoteže. I upravo stoga što čoveku pomaže da bolje shvati samog sebe, poezija olakšava njegovu komunikaciju sa drugima.
Iz Lavirinta tišine
Prevod Ksenije Maricki Gađanski i Ivana Gađanskog