Jesen je najbudalastija tuga među tugama. Jesen je moja ljubav od pet zelenookih slova, i laž, najdetinjastija laž, od koje sam do nesvesti rđav i dobar.
Najbudalastija tuga među tugama
U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.
Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.
Jesen je najbudalastija tuga među tugama.
Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.
Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.
Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?