Čak i u najteža vremena Istanbul je prelep grad, a Bosfor impresivan prolaz između dva mora. Turci će vam zameriti ako ga slučajno nazovete rekom. U pravu su. Jer Bosfor ima životnu energiju sa kojom se nijedna reka ne može uporediti. Provedite pet minuta posmatrajući Bosfor i shvatićete zašto je Orhan Pamuk, turski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, bio toliko opčinjen ovim moreuzom dok je odrastao i svakodnevno gledao prekookeanske tankere i ratne brodove na putu između Azije i Evrope.
Jednom sam u osmanskoj palati na azijskoj strani Bosfora čekao na intervju sa bivšim premijerom Ahmetom Davutogluom. Davutoglua je pre dva meseca smenio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, zato što se previše držao slova turskog ustava koji kaže da je vođenje vlade nadležnost premijera, dok je predsednik samo ceremonijalni šef države. Erdoganu je to sasvim odgovaralo dok je on bio na mestu premijera. Sada, kao predsednik države, traži promenu ustava. Ako obezbedi podršku u parlamentu, Erdogan će praktično legalizovati sistem koji je gradio otkako je postao šef države. U danima posle puča nije bilo nikakve sumje o tome ko zaista drži poluge vlasti u zemlji.
Pogled iz osmanske palate bio je predivan. Iza raskošnog parka u senci jela video se tanker na putu ka Crnom moru i mnoštvo manjih brodova koji su presecali glavne morske puteve. Treba naglasiti da to nije bila Davutogluova privatna rezidencija. Kuća je bila samo pozajmljena za tu priliku, zbog ambijenta. Ipak, jednu moju tursku prijateljicu to je podsetilo na izjavu člana Erdoganove partije AKP: da se neće smiriti dok se ne usele u rezidencije sa balkonima i baštama koje gledaju na Bosfor, dugo rezervisane za sekularnu elitu koju su želeli da sruše.
Pamuk takođe piše o hüzün, posebnoj melanholiji koja muči stanovnike Istanbula. Njen izvor su istorija i dugo propadanje grada, zvuk brodskih sirena sa Bosfora, zidine koje leže u ruševinama još od pada Vizantijskog carstva, nezaposleni ljudi u čajdžinicama, pokrivene žene koje čekaju autobuse koji ne dolaze, uporna kiša i mračne večeri: vezivno tkivo grada i svih njegovih stanovnika. „Moja polazna tačka“, kaže Pamuk, „bilo je osećanje koje me je obuzimalo dok sam kao dečak gledao kroz zamagljeni prozor.“
Istanbul ovog trenutka pati od jakog napada nečega što liči na Pamukov hüzün. U njegovim romanima stanovnici Istanbula se perverzno ponose svojom melanholijom. Niko u Istanbulu niti bilo gde u Turskoj ne vidi ništa utešno u onome što se danas događa. Protivnici se pitaju kakvoj budućnosti se mogu nadati u Erdoganovoj Turskoj. Isto osetio i u masama ljudi koji su se okupili da podrže Erdogana dan posle pokušaja puča.
Erdoganovi politički protivnici nisu potišteni zbog toga što udar nije uspeo. Glavni razlog neuspeha pučista je u tome što udar nije imao podršku šire javnosti. Turci previše dobro poznaju autoritarnu vladavinu vojnih režima da bi poželeli njen povratak. Pravi uzrok melanholije je to što će Erdogan iskoristiti puč da se još dublje ukopa na pozicijama moći. Čistka koju sprovodi previše je detaljna, previše dobro organizovana i obuhvatna da bi bila tek spontana reakcija na pokušaj preuzimanja vlasti. Pre bi se reklo da je plan već dugo bio spreman – samo je čekao dobru priliku.
Turska je duboko nesrećna zemlja. Sada je to teško zamisliti, ali u vreme Arapskog proleća 2011. ona je bila uzor celom Bliskom istoku. Imala je demokratske izbore i uspešnu ekonomiju. Kada sam u to vreme pitao Davutoglua da li je moguće obnavljanje osmanske sfere uticaja u 21. veku, on se skromno nasmešio, odbacio takve ambicije i objasnio da su ustanci 2011. pravo nasleđe Osmanskog carstva. Stoleće evropske i zatim američke dominacije bližilo se kraju. To je bio lažni novi početak u istoriji Bliskog istoka. Sada se ta istorija vratila na pravi put. Narodi u regionu su uzeli sudbinu u sopstvene ruke i moguće je da će Turska u tome imati izvesnu ulogu, možda kao stariji brat.
Položaj Turske – između istoka i zapada, Evrope i Azije – odredio je njenu istoriju i odrediće njenu budućnost. Ona bi mogla i morala biti komad čvrstog tla u veoma nestabilnom regionu. Ali nije, i to nije problem samo Turske, već svih nas.
Puč nije došao niotkuda. Turska je već bila u dubokoj krizi. Deo problema je Erdoganova politika koja produbljuje podele u društvu. Od prve pobede 2002. on je svoj AKP vodio iz trijumfa u trijumf. Ali politika njegove vlade nije bila inkluzivna. Izgleda da predsednik ne mari mnogo za ogorčenost i otpor koji izaziva na drugoj strani, dokle god su njegove pristalice zadovoljne.
Možda je to bilo neizbežno. Kao politički islamista dobio je zadatak da promeni zemlju, da okonča vladavinu sekularnih elita, uključujući i vojsku, koje su dominirale otkako je Mustafa Kemal Ataturk stvorio modernu Tursku posle pada Osmanskog carstva. Takođe, ne može se zanemariti uticaj previranja i ratova na Bliskom istoku. Turska se graniči sa Sirijom i Irakom i duboko je umešana u ratove koji se tamo vode. Državne granice ne mogu zaustaviti virus nasilja. Stotine ljudi su prošle godine nastradali u bombaškim napadima po turskim gradovima. Neke su izveli džihadisti takozvane Islamske države, a druge kurdski separatisti pod vođstvom PKK.
To je zlokobni splet okolnosti. Možda bi Erdogan imao više izgleda da je puč iskoristio za pokušaj ujedinjenja zemlje. Sve parlamentarne stranke su složno osudile državni udar. Umesto toga, on je svoja ovlašćenja upotrebio za obračun sa političkim protivnicima. Teškim vremenima se ne nazire kraj.
Jeremy Bowen, New Statesman
Peščanik