fbpx

Radikalne promene nastupile su u agrobiznisu poslednjih 20 godina, posebno na tržištu semena. Ako su ranije preovladavali mala preduzeća i instituti, snabdevajući poljoprivrednike prirodnim semenjem, danas ovim tržištem gospodari 10 velikih transnacionalnih korporacija koje kontrolišu polovinu svetskog tržišta semena. Istovremeno, većina ovih kompanija proizvodi i pesticide, ali i genetički modifikovane organizme (GMO). Na primer, „Monsanto“ kontroliše 90 odsto tržišta soje

modr

Piše: ZORAN MILOŠEVIĆ

KORPORATIVNA GLOBALIZACIJA AGROBIZNISA

Radikalne promene nastupile su u agrobiznisu poslednjih 20 godina, posebno na tržištu semena. Ako su ranije preovladavali mala preduzeća i instituti, snabdevajući poljoprivrednike prirodnim semenjem, danas ovim tržištem gospodari 10 velikih transnacionalnih korporacija koje kontrolišu polovinu svetskog tržišta semena. Istovremeno, većina ovih kompanija proizvodi i pesticide, ali i genetički modifikovane organizme (GMO). Na primer, „Monsanto“ kontroliše 90 odsto tržišta soje

U kom pravcu ide agrobiznis slikovito pokazuju nedavni događaji (našoj javnosti nepoznati i dosad neobjašnjeni) u Argentini, gde je nedavne demonstracije „nezadovoljnih građana“ platila kompanija „Monsanto“. Naime, vlada Maurisija Makrija je usvojila rezoluciju o kontroli semenja, a „Monsanto“ je, posle toga, otvoreno istupio protiv vlade Argentine. Da bi vlada oslobodila argentinske poljoprivrednike obaveze da koriste licencirano semenje „Monsanta“, mora da pregovara sa ovom kompanijom. Na stranu ko je pre toga potpisao i kako (korupcijom ili dobrovoljno) takvu obavezu za domaće poljoprivrednike i kompanije. Sada vlada pokušava da se reši iste, što nimalo nije lako budući da još nije uspela. Naime, „Monsanto“ je odbio pregovore i spustio cenu genetički modifikovanog semenja za male proizvođače, pri čemu su se obe strane složile da veliki proizvođači i dalje da plaćaju punu cenu. Posle ovih mera (protesti „nezadovoljnih građana“ trajali su sve vreme), akcije „Monsanta“ su porasle za tri odsto. Dodatnu pobedu (i profit) kompanija je obezbedila i time što je obavezala otkupne stanice da kontrolišu da li je roba licencirana, jer su, kako kažu, argentinski farmeri stekli velike zarade na njihovoj tehnologiji, te sada moraju da plate. Pored toga, izvršila je neverovatan pritisak i na prevoznike, pre svega one koji voze robu vodenim putevima, da ne primaju artikle bez adekvatne dokumentacije, koja podrazumeva i plaćanje licence „Monsantu“.

„MONSANTOVI“ PRIVATNI INSPEKTORI Dramatičnost je povećana postupkom „Monsanta“, tačnije njegove „ćerke“ kompanije – formirani su timovi „privatnih inspektora“ koji bez ikakvih ovlašćenja države kontrolišu poljoprivredne proizvode u skoro celoj Argentini.

Argentinsku poljoprivrednu zajednicu predstavljaju organizacije koje zastupaju interese domaćih proizvođača, bore se protiv ove „privatne inspekcije“, pošto je ta praksa em nezakonita em mafijaška, rekao je medijima predsednik ove asocijacije Luis Ečevere. Koliko je „privatna inspekcija“ uzela maha svedoči i intervencija ministra poljoprivrede Argentine, koji je 14. aprila 2016. godine izjavio da bilo koja inspekcija mora imati dozvolu vlade.

Od početka 90-ih godina prošlog veka raširena je neoliberalna koncepcija, i pravila regulisanja međunarodne trgovine, pod autorstvom Svetske trgovinske organizacije (STO), velike zapadne države su uglavnom nametale malim državama, čime su otvorile put inostranim investicijama u agrar mnogih zemalja, što je dalje dovelo do globalizacije poljoprivredne proizvodnje. Na taj način transnacionalne korporacije su u svojim rukama koncentrisale ogromnu vlast na tržištu pojedinih poljoprivrednih proizvoda i sve to uskladile sa vlastitim interesima.

PLjAČKAŠKA GLOBALIZACIJA POLjOPRIVREDE U novim, dosta povoljnijim uslovima, korporacije u oblasti agrobiznisa premestile su poljoprivrednu proizvodnju u države poput Brazila, Argentine, Indije ili u neke afričke zemlje, jer je cena rada mala, a finansijska podrška države stranim investicijama velika. Zatim se svi ti proizvodi agresivno nude preko velikih kompanija čak i u siromašnim zemljama (Mekdonalds, Kentaki frajd čiken, Nestle, Unilever). Lokalna tržišta hranom se potiskuju ili u potpunosti uništavaju (subvencijama), tako da korporacije preuzimaju snabdevanje poljoprivrednim proizvodima.

Vlade manje razvijenih država su naivno i otvorena srca prihvatili ovu novinu, potiskujući upozorenja da prehrambenu bezbednost (o)lako predaju pohlepnim privatnim kompanijama. Koliko je politička elita zaista bila naivna (ili korumpirana?), svedoči i podatak da su prihvatile i zapadne zakone o zaštiti intelektualne svojine i sanitarnim normama, što se pokazalo veoma štetnim za lokalnu privredu. Nacionalne vlade su se čak pretvorile i u sluge velikih transnacionalnih korporacija gradeći infrastrukturu koju koriste, a da pri tome izbegavaju plaćanje poreza i doprinosa za zaposlene. Mudriji političari, kakvih je bilo u Čileu, Brazilu, Tajlandu, Južnoafričkoj Republici i drugde, razvili su svoje transnacionalne korporacije, koje su kopirale ponašanje zapadnih, i tako postigli zavidan razvoj jer je zarađeni kapital ostajao u zemlji.

Ipak, današnji sistem velikih korporacija u oblasti agrobiznisa je nedeljiv deo sistema globalnih finansija. Poslednjih 20 godina globalizacija je doprinela da se bogatstvo (novac i kapital) koncentriše u rukama Volstrita i drugih finansijskih centara, sposobnih da dnevno prebacuju milijarde dolara u svrhu spekulativnih operacija u agrobiznisu.

Veoma kritičan prema savremenom agrobiznisu, posebno onom vođenom u poslednje dve decenije, jeste Pjer Alar, direktor Istraživačkog instituta ekonomske i naučne standardizacije (Institut de Recherches et de Normalisation Économique et Scientifique, IRNES). Za njega pomenuti period predstavlja 20 godina pljačke. Svetski kapital, tvrdi Alar, u stanju je da dnevno premesti milijarde dolara da bi izvukao maksimalni profit. Ovaj novac je sve češće plasiran u agrobiznis i to u spekulativne operacije na tržištu hrane. Prepreku većem angažovanju ovog „slobodnog novca“ predstavlja tradicionalni način proizvodnje, tj. činjenica da 70 odsto poljoprivrednika sveta i dalje koristi prirodno seme, a ne genetički modifikovano, čiji su vlasnici transnacionalne korporacije. Pored toga, u svetu se širi pokret protiv nasilja korporacija koje nameću genetički modifikovana semena.

Маурисио Макри

GENETIČKI MODIFIKOVAN MONOPOL Strategija transnacionalnih korporacija na tržištu semenjem zasniva se na kupovini malih preduzeća koja se bave proizvodnjom organskog semena, sa ciljem stvaranja monopola i kontrole, kao i na proizvodnji genetički modifikovanog semenja: pirinča, pšenice, šećerne trske, soje… Sa jačanjem pozicija korporacija, značaj malih proizvođača organskog semenja gubi značaj. Države podležu ovom trendu, te tako korporacije sve više snabdevaju semenjem velike i srednje poljoprivredne proizvođače, dok uopšte nisu zainteresovane za podršku malim poljoprivrednim gazdinstvima, koja za sada proizvode samo za svoju porodicu, ali uz stalnu pretnju i zahtev da se ovakva domaćinstva ugase.

Dominacija korporacija se nije zadržala samo u proizvodnji semenja već i neposredno u poljoprivrednoj proizvodnji. Van očiju javnosti ostaje činjenica da na primer kompanija „Pepsi“ ima 10 farmi u Kini za proizvodnju krompira (imaju ugovore sa 12.000 proizvođača ove biljke), zatim u Indiji (zaključuju ugovore sa 1.200 proizvođača ječma), brojne mlekare u Egiptu i Jordanu itd. Kontrola korporacija nad agrobiznisom najčešće se odvija preko ugovora sa manjim proizvođačima. Više od 50 odsto svetske proizvodnje svinja i 66 odsto pilećeg mesa i jaja odlazi na preduzeća koja pripadaju korporacijama ili rade po ugovorima za njih. Sve češće je tako i u oblasti proizvodnje kafe, voća i povrća, ali i na tržištu pšenice i pirinča. U Vijetnamu se 40 odsto pirinča proizvodi na osnovu ugovora sa korporacijama.

U uslovima finansijske krize pojavila se nova tendencija u agrobiznisu – poljoprivredna zemljišta u inostranstvu kupuju korporacije i banke, koje to rade zbog potrage za novim garantovanim izvorima dugoročne zarade.

POLjOPRIVREDA I GEOPOLITIKA Globalna poljoprivredna proizvodnja, izgleda, postaje pretnja bezbednosti hrane i državnom suverenitetu, piše u studiji „Kapitalizam i globalni agrobiznis: Od Monsanta za tvoje dobro“ (Capitalism and global agribusiness: From Fordto Monsanto, it’s for your own good), objavljenoj aprila 2016. godine. Poljoprivredna proizvodnja može uticati na globalnu politiku, važne trgovačke ugovore i svetsku trgovinu. Svima je poznat „Monsanto“, snažan igrač, koji ima veliki uticaj i političku podršku. Kompanija se proslavila trovanjem poljoprivrednog zemljišta, životne sredine uopšte, kao i proizvodnjom nezdrave hrane, dok u praksi primenjuje kršenje, odnosno nepoštovanje zakona nacionalnih država. Ipak, sve kampanje i sudski sporovi, po pravilu, protiv genetički modifikovane hrane i herbicida ove kompanije završavaju se u njihovu korist. Brojni advokati, internet-trolovi, političari, naučnici i drugi produžavaju borbu kojom tvrde da je „Monsanto“ u pravu. Istina se uz pomoć medija izvrće i ljudi se ubeđuju da je sve u redu.

PRATI NOVAC Kada pratite „trag novca“ vidite da pseudonauku, piše na portalu Truth Out Katarina Sarič, koja promoviše genetički modifikovanu hranu, sponzoriše „Monsanto“ i slične kompanije. Prema prošlogodišnjoj studiji globalna elita je u ofšor zone (tačnije banke u ovim zonama) prebacila 32 biliona dolara, a taj novac mogu koristiti i za sudske sporove protiv otrovanih ljudi, tačnije onih koji traže nadoknadu dela štete koju je njihovom zdravlju nanela genetički modifikovana i zatrovana hrana.

U kapitalizmu, poznato je, privatne kompanije po tržišnim zakonima obavezne su da izvuku maksimalni profit u interesu akcionara i ne tiču ih se zajednički interesi. Zajedničke interese u ovom sistemu treba, kako piše u udžbenicima, da štiti država. No državu je „prisvojila“ oligarhija, pa danas služi interesima čistog kapitala, pri čemu daje maksimum snage da ubedi javnost da su privatni interesi zapravo društveni i državni, to jest jedno isto.

Džek Kaski, novinar Blumberga, navodi: „Predsednik i glavni izvršni direktor (Monsanta) Hju Grant usredsređen je na prodaju velikih količina genetički modifikovanog semena u Latinskoj Americi i stimulisanja rasta prihoda stečenog van tržišta SAD. Prodaja semena genetički modifikovane soje i drugih licenciranih semena porasla je za 16, a dohodak od prodaje herbicida raundap porastao je za 24 odsto.“ To što „Monsantovi“ herbicidi čine zlo i prirodi i čoveku, ljude iz kompanije ne brine, jer sve to donosi profit. Stav ljudi ih ne zanima. Ovo „poslovno mišljenje“ dovelo je do problema sa zdravljem gde god se proširila genetički modifikovana semena, kako u južnoj Americi, tako i u Indiji. Međutim, uz pomoć ogromnog političkog uticaja propagande i reklame stvara se obmanjivačka ideologija kako unutar samih korporacija tako u medijima i javnosti. Na kraju, menjaju se i politike država u korist „Monsanta“. Pomenuta kompanija postaje zaštitnik opštih interesa, a prema nekima u tom kontekstu predstavlja i avangardu, pa zaslužuje poverenje i predaju svih resursa na upravljanje njihovim mudrim i dobrim ljudima.

mo

KREATORI DRŽAVNE POLITIKE Uticaj različitih privatnih kompanija na državnu politiku već je prepoznat i to ne samo u SAD. Na primer, 2012. godine član britanskog parlamenta Ostin Mičel je rekao da „velika bankarska četvorka ima više novca od vlade“. Zato oni taj novac koriste kako bi kreirali „visoku državnu politiku“. Sličan pristup državnoj moći poseduju i druge kompanije, pa i one u svetu agrobiznisa, koje (sve) rade ruku podruku sa vladom kako bi proširile po Kraljevstvu otrovnu hranu, nestabilne metode i forme poljoprivrede i genetički modifikovano semenje. Ukoliko se pojavi organizovan otpor, njega slama korporativna nauka iznošenjem netačnih ili falsifikovanih podataka, objavljenih u takođe korporativnim (privatnim) naučnim časopisima i revijama. Time se krug zatvara, a odbrana zla čini uspešnom. Jer kako ne verovati nauci?

Transnacionalni agrobiznis duboko se uvukao u strukture vlasti, tako da može da igra ključnu ulogu u definisanju globalne i regionalne politike. Agrobiznis deluje u okviru kapitalističke neoliberalne globalizacije. No kako menjati ovaj štetni poredak?

Kako bi se pružio otpor prisvajanju semenja i hrane uopšte od globalne elite, potrebno je razvijati lokalne poljoprivrede, kao i preradu hrane u gradovima, ne bi li se ljudi zaštitili od prevara transnacionalnih korporacija i trgovačkih lanaca. Ovo će dovesti do toga da su vlasnici imanja prirodnog semenja, živine i stoke obični ljudi, a ne oligarsi i njihove transnacionalne korporacije, koje uništavaju lokalnu poljoprivredu i poljoprivrednu proizvodnju u državama, pri čemu sebe predstavljaju kao žrtvu kada im se pruži otpor.

U svetu ima svetlih primera: od socijalističke Kube do narodne poljoprivrede u Africi i Indiji. Upravo predstavnici „narodne, agroekološke poljoprivrede“ usvojili su deklaraciju 2015. godine kojom pozivaju na otpor korporacijama. Ti mali proizvođači iz celoga sveta daju 70 odsto sve hrane na planeti i čine srce seoske privrede, a vode i u obezbeđivanju radnih mesta na globalnom nivou. Osnovni izvor poljoprivrednih proizvoda je proizvodnja na selu od strane malih i srednjih gazdinstava. Beleži se, međutim, njen stalni pad. Bez obzira na ovu tendenciju dve petine stanovnika planete vezano je za poljoprivrednu proizvodnju i selo. Godine 2004. čak 47 odsto radno aktivnog stanovništva bavilo se poljoprivredom, pri čemu u razvijenim državama na selu radi manje od pet odsto stanovnika, a u državama u razvoju oko 60 odsto (u Aziji i Africi i više). Svetska poljoprivredna proizvodnja (MAPS) formira se kao rezultat intenzivne međunarodne kooperacije u ovoj oblasti, podele rada, međusobnih uticaja i globalizacije (proizvodnje, transporta i trgovine).

Kako bi mali proizvođači organske hrane skrenuli pažnju na probleme u agrobiznisu, održali su Međunarodni forum agroekologije 27. februara 2015. godine u Nieleni (Mali). Tom prilikom je usvojena i deklaracija u kojoj između ostalog piše: „U obavezi smo da predamo kontrolu nad semenjem, biološkom raznovrsnošću, nad zemljom, vodom, znanjem i kulturom i zajedničkom imovinom u ruke ljudi koji hrane čovečanstvo.“ Dalje se još govori o agroekologiji koja je pozvana da stvori nove seosko-gradske veze zasnovane na budućoj agroekološkoj proizvodnji. Agroekološka proizvodnja se od agroekologa shvata kao instrument, kao sfera politike, koja mora dovesti do promene sistema vlasti u društvu, tj. oduzimanja prava transnacionalnim korporacijama da vode glavnu reč u ovom poslu.

Piše: ZORAN MILOŠEVIĆ za pecat.co.rs

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU