Posao na građevini je jedan od poslova koji su oduvek bili neophodni za razvoj društva i iziskuje veliku količinu snage i volje kako bi se postigao željeni rezultat.
Društvo u kom živimo oslanja se, uglavnom, na proverene sisteme zarade – banke, tržne centre… Ono što je njima presudno jeste čist kapital i njegova ekspresna akumulacija bez obzira na to kakve će takav način poslovanja ostaviti posledice na zaboravljeni deo tog društva. Pored brojnih kolektivnih poslova gde radnici trpe torturu od strane poslodavaca – fabrike, pošte – ne smemo zaboraviti još jednu značajnu branšu – građevinarstvo. Posao na građevini je jedan od poslova koji su oduvek bili neophodni za razvoj društva i iziskuje veliku količinu snage i volje kako bi se postigao željeni rezultat. Ono što je značajno napomenuti, jeste da jedan radni kolektiv pada pod senku manje grupe ljudi ili jednog čoveka. Time se za izgradnju jednog objekta veliča arhitekta, investitor itd. Međutim, šta je sa onima koji su zaista za to zaslužni i bez čijeg se rada taj nacrt ne bi ni realizovao? Oni bivaju skriveni, zanemareni i gledani kao alat koji će kapitalisti doneti basnoslovne količine novca.
Kako trenutna situacija u svetu i Srbiji utiče na jednog prosečnog građevinskog radnika (npr. zidara, molera, keramičara)? Pre svega, uzmimo za primer klasičnog investitora – manjeg ili većeg – i njegov odnos prema radnicima. Za njega su radnici potrošna roba, on ih vidi samo kao figure na pokretnoj traci koji se smenjuju ukoliko postanu “škart” – odnosno, ukoliko mu trenutno ne mogu doneti korist. Njega ne zanima da li je radnik hronični bolesnik, da li ima hronične bolesnike kod kuće ili decu koju neko mora čuvati; ono što njega isključivo interesuje jeste kako će se to odraziti na njegov novčanik. To je jedan od krucijalnih problema sa kojim se srećemo svakodnevno, a koji je direktna posledica upliva kapitalističke sheme “slobodnog tržišta”.
Za početak se možemo osvrnuti na to kako ovo stanje utiče na materijalnu situaciju građevinca. Uzmimo kao neku osnovu prosečnu dnevnicu bez koje će on ostati, jer poslodavac ne želi da je isplati ukoliko “posao trpi”; to bi bilo oko 25€ dnevno, što za 6 radnih dana nedeljno čini 150 evra minimum, a skoro 600€ na mesečnom nivou. Ovi radnici su mahom neprijavljeni, čime postaju nevidljivi na legalnom tržištu, a time i jeftiniji na nelegalnom; što će reći – srećan splet okolnosti za sitnog kapitalistu i dovoljno prostora za izrabljivanje i zloupotrebu ljudi kojima to zna biti i jedini izvor prihoda. U situaciji kao što je trenutna, ostaviti nekog bez ikakvih primanja ravno je smrtnoj presudi običnog feudalca. Neopisivo je devastirajuć osećaj kada u nedostatku posla čekate da vas pozovu i ne znajući koliko ćete dana uopšte imati tog meseca i da li ćete zaraditi dovoljno za normalan život; ovaj primer je čest kako u ovom periodu, tako i inače. Ovakva situacija dovodi do toga da ti ljudi nemaju dovoljno novca za stanarinu ili stambeni kredit, što automatski za sobom povlači pretnju u vidu tužbe i samim tim i pojavu izvršitelja, koji se ne libe da ih izbace na ulicu, a uz to im i naplate dodatne troškove.
To bi bio primer materijalne opstrukcije, dok sa druge strane imamo i primer zaštite na radu – u vanrednim, ali i redovnim okolnostima. Briga o bezbednosti radnika na gradilištu je nažalost zanemarena; poznato je da svakodnevno ginu ili se teško povređuju na poslu, što poslodavca ne pogađa uopšte, jer se “drugi radnik može naći, ali zdravstvena zaštita košta”! Pored toga što investitor neretko ne obezbeđuje osnovnu zaštitu radnicima u normalnim situacijama, poput htz opreme, on im ni sada ne obezbeđuje propisane uslove za rad već ih primorava da rade u većim grupacijama, što doprinosi širenju zaraze. Te veće grupacije su zaposlene na većim gradilištima, koja “moraju raditi”; oni svakodnevno bivaju izloženi potencijalnoj opasnosti od zaraze, što ih može koštati života. Podsetimo da su mnogi radnici i stariji od 60 godina, i, uglavnom, usled otkaza iz raznih državnih – kasnije privatizovanih – firmi su primorani da obavljaju teške fizičke poslove koji im mogu ugroziti zdravlje.
Tu uviđamo problem društva u kom trenutno živimo, a to je da život pojedinca nije vredan, ukoliko ne donosi profit. Ovo su samo neki od problema sa kojima se neprijavljeni građevinci susreću.
Veoma je važno napomenuti i činjenicu da je veliki broj investitora u dosluhu sa inspekcijom rada, koja neretko zažmuri na očigledno kršenje radničkih prava, a ta saradnja dodatno otežava priliku radniku da se za svoja prava i izbori. Jedno od rešenja mogu biti organizovani sindikati, no na crnom tržištu je to praktično nemoguće. Šta onda jedan zidar može uraditi da ostvari ono što bi mu zakonom trebalo biti garantovano i obezbeđeno? To je pitanje koje mora preskočiti već korumpiranu inspekciju rada i ići direktno do ministarstva uz podršku progresivnih sindikata i medija, jer su radnička i ljudska prava civilizacijska tekovina. Borba za njihovu zaštitu ne sme stati ni u toku vanrednog stanja; ona mora biti svakodnevna i oštra, jer je sistem razvio otpor prema njoj i to zahteva neprestano angažovanje u tom polju.
Autor: Stefan Đurđević – Novi Plamen
Foto: Astrid Westvang / Flickr