Foto: Profimedia
Prostor rezervisan za Majlsa Dejvisa u panteonu muzike 20. veka ne postoji samo zato što je ovladao džezom, već zato što je odbijao da dozvoli da džez ostane nepromenjen.
Dok muzičari i obožavaoci obeležavaju stogodišnjicu njegovog rođenja, Dejvisovo stvaralaštvo i dalje deluje bezgranično. „Uvek sam mislio da muzika nema granice“, napisao je u svojoj autobiografiji iz 1989. godine, „nema ograničenja dokle može da raste i ide, nema sputavanja kreativnosti.“
Dejvis je iznova rastavljao zvuk koji je sam pomogao da se stvori – prihvatajući električnu eru 1968. godine, slično kao što je Bob Dilan učinio u folku.
Dejvis se preselio u Njujork sa 18 godina, nakon što je čuo Dizija Gilespija i Čarlija Parkera. Dok je bibop cenio brzinu, Dejvis je više voleo uzdržanost i preciznost – predvodeći kul džez.
Do 1988. godine, sada već veliki starac džeza, svirao je trubu sa Prinsom, za koga je rekao da bi mogao biti „novi Djuk Elington našeg vremena ako tako nastavi“. Toliko je odbijao da bude svrstan u jednu kategoriju da je mrzeo samu reč „džez“. Šta god to bilo, smatrao je Dejvis, moralo je da se razvija: upijajući fank, rok, afričke ritmove i elektroniku kako bi ponovo izašlo izmenjeno.
Dejvis je verovao da je inovacija način na koji tradicija opstaje. Godine 1949, kroz sesije za Birth of the Cool, provukao je bibop kroz mekši izraz; deceniju kasnije nastalo je modalno remek-delo Kind of Blue, koje je džez kritičar Guardiana ocenio kao najveće Dejvisovo delo.
Deo tog preporoda mnogo je dugovao njegovom braku sa plesačicom Frensis Tejlor. Ona je pomogla da se Dejvis transformiše iz sporednog muzičara iscrpljenog heroinom, komercijalno zasenjenog fotogeničnim Četom Bejkerom, u figuru elegancije i kontrole. Ipak, ta reinvencija nije potrajala. Tejlor ga je na kraju napustila, iscrpljena Dejvisovim nasiljem i zavisnošću.
Njegov drugi veliki kvintet – sa saksofonistom Vejnom Šorterom i pijanistom Herbijem Henkokom – obeležio je kraj šezdesetih. Zatim je usledio zadivljujući In a Silent Way, pre nego što je vrtložni avangardni Bitches Brew razneo muzičke konvencije svojom improvizovanom naslovnom numerom od 26 minuta.
Dejvis se povukao 1975. godine. Poznat po tišinama tokom nastupa, ovo je delovalo kao konačna tačka. Gotovo pet godina nije uzeo trubu u ruke, nestajući u drogama u sumornoj njujorškoj kući od braon kamena punoj seksualnih radnica i dilera. Kuća je, priznao je, bila „prljava, mračna i sumorna, kao tamnica“ i „bubašvabe su tamo slavile“.
Dejvisov genije koegzistirao je sa brutalnošću. Duboko su ga obeležili američki rasizam, posebno policijsko nasilje i industrija za koju je tvrdio da favorizuje bele izvođače u odnosu na crne inovatore.
Iako Dejvis tvrdi da „nije mrzeo žene; voleo ih je, verovatno previše“, njegova sopstvena priznanja otkrivaju dugu istoriju fizičkog zlostavljanja, eksploatacije i hroničnog neverstva.
Dejvis je imao svoje kritičare – puriste koji su verovali u „pravi džez“. Njihov najistaknutiji predstavnik bio je blistavo talentovani trubač Vinton Marsalis, koji je Dejvisa odbacivao kao prodanu dušu zato što je obrađivao pop pesme u upadljivim kostimima.
Sa samo 21 godinom, Marsalis je podrugljivo rekao da je Dejvisova muzika „razočaranje“ od kog bi se Čarli Parker „prevrtao u grobu“. Njih dvojica se nikada nisu pomirili; jaz između otpadnika i pravovernika bio je prevelik. Ipak, nakon Dejvisove smrti, Marsalis je ponudio elegantno, mada zakasnelo priznanje, napisavši da je „malo ko u džezu ili bilo kojoj drugoj muzici bio tako dobar kao on u svojim najboljim trenucima“.
Marsalis je želeo da džez bude očuvan. Dejvis je želeo da bude živ. Istorija je uglavnom presudila u toj raspravi.
Izvor: The Guardian
Prevod: Danas