Foto: Mašina
U Srbiji se ponavlja stara, umorna predstava: čim studenti dignu glas ozbiljnije, umesto suočavanja sa suštinom, zarobljenom državom, korupcijom koja jede sve pred sobom i javnim prostorom koji je postao privatno vlasništvo batinaša i kriminalaca, odmah kreće hajka, ko ih plaća, ko ih manipuliše, čiji su oni projekat. Kao da mladi ljudi nemaju pravo da budu besni što žive u zemlji u kojoj se javni prostor pretvara u privatni bunker, a institucije u alat za održavanje jedne lične vlasti.
Piše: Dragan Vukićević
Pogledajte Pionirski park. Jedno od najvažnijih zelenih pluća centra Beograda, mesto sa teškom istorijom, tu su gestapovci streljali srpske rodoljube u Drugom svetskom ratu, već više od godinu dana je ograđeno, pretvoreno u logor maskiranih tipova, kriminalaca i plaćenika koji „čuvaju“ interese režima.
Danas novi „čuvari“ gaze dostojanstvo grada i sećanje na one koji su ginuli za slobodu. Deca se ne igraju, građani ne prolaze, priroda se uništava, zakonu se pljuje u lice. To nije incident. To je metafora čitavog sistema: javno dobro postaje privatno vlasništvo onih koji drže vlast. To je savršen simbol režima koji je privatizovao državu, parkove, institucije i budućnost. U tom kontekstu Evropa šalje svoju uobičajenu poruku.
Marta Kos pozdravlja usvajanje takozvanih Petrašinovićevih zakona kao „važan korak i veliki napredak ka slobodnim izborima“, a zapravo se radi o rafiniranom mehanizmu za dalju manipulaciju. Istovremeno, ti zakoni omogućavaju da jedan građanin potpiše podršku za više stranaka odjednom, savršen alat da se biračko telo bombarduje fantomskim listama, unese haos i da režimske marionete dobiju svoje ljude u biračkim komisijama. Brisel to zna ili bira da ne zna. NJima nije prioritet stvarna demokratija u Srbiji. Prioritet je da Vučić drži Balkan „stabilnim“, isporučuje šta treba (od municije do geopolitičke poslušnosti) i da se briselske fotelje ne ljuljaju. Narod, zakoni i Pionirski park su kolateral. Elegantno, perfidno i potpuno legalno, baš kako vole.
Domaća opozicija nije mnogo bolja. Čast retkim izuzecima, ali većina se ponaša kao da su studenti pokretna investicija. Javno ih grle, nose njihove parole, slikaju se za lajkove, a zapravo čekaju da se ogrebu o njihovu energiju i popularnost. Za njih vlast nije alat za promenu sistema, već plen koji treba zgrabiti, podeliti među sobom i nastaviti ga trošiti na isti korumpirani način. Studente vide kao prolaznu masovku. Kad im više ne budu korisni, odbaciće ih bez razmišljanja. LJudi to osećaju.
Nasuprot svemu tome, studenti su postavili nešto suštinski drugačije i opasnije.
Država prvo mora da postane država.
Ne možeš voditi ozbiljnu nacionalnu politiku, braniti Kosovo i Metohiju ili bilo koji vitalni interes ako ti je iznutra sve trulo, institucije zarobljene, poverenje razoreno, pravila igre napisana po meri jednog čoveka. NJihov Memorandum iz Kragujevca nije „nacionalistički zaokret“ niti povratak devedesetih. To je podsetnik na prostu, gotovo banalnu istinu: ako ne poštuješ sopstveni Ustav, kako očekuješ da bilo ko poštuje tebe u međunarodnim pregovorima? Kosovo nije samo teritorija, ono je ogledalo u kom se vidi stanje srpske državnosti. Ne možeš voditi nacionalnu politiku sa pozicije oslabljenih institucija i duboke korupcije.
Zato studenti ne traže haos i barikade. Traže prelazni period u kom će se uspostaviti minimum fer pravila igre, da sledeći izbori budu makar približno legitimni. Da nova vlast može da gradi, a ne da nasleđuje zarobljenu mašineriju.
To plaši sve strane. Vlast ih mrzi jer ugrožavaju monopol na moć. Opozicija ih tajno prezire jer neće da budu njihova marioneta. Evropa ih ignoriše jer joj savršeno odgovara poslušni autoritarac koji drži Balkan pod kontrolom i isporučuje šta treba. A deo elite jer im ruši narativ da je svako insistiranje na suverenitetu i Ustavu, „retrogradno“. NJima su prihvatljivi samo dok ponavljaju njihove mantre o „evropejstvu“ bez srpskog interesa.
Studenti su dodirnuli najneprijatniju tačku: Imaju li Srbi u 21. veku pravo na nacionalni interes, ili je to luksuz dozvoljen samo nekim narodima? Da li je evropski put uslovljen trajnim odricanjem od sopstvenog dostojanstva? Da li je cena evropskog puta trajno odricanje od suvereniteta, dok se drugima isto to pravo svečano priznaje? Da li ćemo prihvatiti da budemo trajno nesuvereni da bismo bili „normalni“?
Odgovor neće dati ni memorandum, ni protest, ni briselska izjava. Daće ga građani, ako ikada dobiju šansu da glasaju bez straha, ucena i fantomskih lista.
Ali jedno je već jasno: ovi mladi ljudi nisu naivni. Oni su možda poslednji koji još veruju da Srbija može biti normalna, funkcionalna i suverena država. Zato njihova poruka „država prvo mora da postane država“ odzvanja tako snažno. Zato ih se toliko plaše.
Jer svi duboko u sebi znamo, dok god Pionirski park ostane ograđen, ni Srbija nije slobodna.