Ilustracija Jelena Žilić, iz knjige „Žene BiH“
Dječak od 11 godina hekla ćilim i to objavljuje na društvenim mrežama. Za desetak dana malac je stekao više od 300.000 pratilaca, postao regionalna srpska atrakcija i izazvao žestoku raspravu.
Piše: Milkica Milojević
Eto, biće da nemamo prečih problema, nego da se bavimo neobičnim hobijem simpatičnog dječaka iz Jagodine u susjednoj nam Srbiji.
Nije trebalo dugo čekati da se oglase čestiti pravoslavni sveštenici, naravno ne svi, nego samo oni koji misle da im sveštenički poziv daje pravo da svakom loncu budu poklopac.
Pa se jedan od takvih vaskolikom srpskom pučanstvu obratio porukom da, citiramo, „srpska tradicija nisu dječaci koji heklaju, sa Odri Hepbern kapicama, zlatnim kajlama i barbi frizurama“.
-Uzor nam mogu biti ona djeca koja od najmanjih nogu cjepaju drva, čuvaju krave i ovce, voze traktore, poste i pričešćuju se – poručio je dotični sveštenik.
I još dodao da je heklački poduhvat dječaka iz Jagodine „još jedan marketinški trik“, iza kojeg se krije „rušenje ideala i razlike između muškaraca i žena“ i „brisanje srpske tradicije“.
Dakle, stvar je jasna: pravi srpski muškarac, ili dječak koji teži da to postane, može da hekla samo heklerom! E sad, to s heklerom, očigledno, ne može, jebiga, mir je! Pa kad već ne može hekler, onda pravom srpskom muškarcu, ili dječaku koji teži da to postane, ostaju sjekira, traktor i plug. Igla za heklanje, nikako! Knjigu i edukativne podkaste da ne spominjem, jeres je!
Ni po jada da se „rasprava“ završila na tome. Imamo popa koji ne priznaje pravo na izbor, ne šljivi rodnu ravnopravnost, Istanbulsku konvenciju i ostale zapadnjačke pederluke, i tjeraj dalje!
Ali, ne lezi vraže. Promptno se oglasio drugi sveštenik, i to, kako ga mediji nazvaše, „čuveni“, koji isto misli da mu je dužnost da bude svakom loncu poklopac.
E taj čuveni sveštenik je svom kolegi poslao, što bi se reklo, „snažnu poruku“: pletenje i vez su vještine koje su se nekada učile u manastirima, šivenje se čak učilo u srpskoj vojsci, a patrijarh Pavle je, zna se, krpio svoje i tuđe mantije i popravljao cipele… I tako dalje, i tome slično.
I očas posla se javnost zadeverala slučajem „malog heklača“.
Istini za volju, mnogo je više bilo pozitivnih komentara. „Heklaj, sine“ poručivali su pametnjakovići koji nemaju pojma šta je heklanje, a šta pletenje. I niko se nije pitao, na primjer, je li u redu da jedan učenik petog razreda osnovne satima visi na internetu i ko mu piše zadaću, dok on hekla svoj famozni ćilim, po principu „za svakog pratioca po jedna petljica“.
U međuvremenu, još je jedan čestiti Srbin došao u žižu javnosti, bar sa ove, republičkosrpske, strane Drine. Ministar državni, Staša Košarac, predložen je za počasnog građanina grada Foča. Ali se oglasila njegova bivša supruga i podsjetila da dotični ima „na leđima“ prijavu za porodično nasilje. Doduše, nije za to nedjelo osuđen, ali nije ni oslobođen: predmet se „kiseli“ negdje duboko u ladicama nadležnog tužilaštva.
I tu se zametnula rasprava. Košarac, očigledno, nije popularan političar, zamjerali su mu komentatori svašta: i korona žurke u Sarajevu, i sumnju u veze sa narko kartelima i plovidbu ka Panami, i potapanje domaće mljekarske industrije … Ali, malo ko se referisao na porodično nasilje. To, kao, nije bitno. Prva žena, druga žena, treća žena, preljuba, maltretiranje, vrlo važno! Udri, ministre!
Uostalom, što bi to bilo važno, ako je najviše priznanje Banjaluke, Ključ Grada sa poveljom počasnog građanina, onomad, dobio privrednik, koji je svojim radnicama obećao da će im dijeliti antibebi pilule da se više ne razmožavaju i tako mu kvare biznis, a novinarku, koja mu je postavila „nezgodno pitanje“, otjerao je u pizdu materinu.
O ovim se slučajevima pravoslavni sveštenici nisu oglašavali. A i što bi! Nisu spomenuti ministar i gore navedeni privrednik neki anonomni dječaci sa „Odri Hepbern frizurom“, nego prave srpske muškarčine made in SNSD.
I tako su se sveštena lica i ove godine našla u prvim redovima na svečanoj akademiji povodom Dana grada Banjaluke. I pomno su pratili dodejlu aprilskih nagrada. I rukovali se sa Draškom Stanivukovićm, koji bar zvanično, nije made in SNSD, ali se isto zalaže za tradicionalne srpske vrijednosti.
I nisu se sveštenici pitali zašto je Banjaluka 81. godišnjicu oslobođenja od ustaško – fašističke okupacije, 22. april, koji je, gle čuda, i Dan planete zemlje, dočekala sa devastiranom obalom Vrbasa. I ko je dao pravo vladaocima Banjaluke da skrnave bogom danu prirodu?
I niko se od sveštenstva, zvaničnika, visokih gostiju, nije pitao ko je simpatični stari gospodin – drug, koji je na svečanu akademiju došao tiho, sitnim koracima, uz pomoć hodalice. I koji se na pozdrav „smrt fašizmu“, spremno odaziva sa „sloboda narodu“.
Taj tihi, divni 92-godišnjak je, čujte i počujte, posljednji živi oslobodilac Banjaluke, Ferid Čaušević, partizan koji je 22. aprila 1945. sa svojom 13. krajiškom brigadom umarširao u Banjaluku. I omogućio ovim današnjim ublehašima da slave i slavnima se (samo)progašavaju.
Kako reče njegova drugarica iz banjalučkog SUBNOR-a, a banjalučkim SUBNOR-om vladaju žene, dakle, kako reče njegova drugarica anifašistkinja, Feridu niko tokom svečarske večeri nije ni prišao, ni oslovio ga.
Samo su predstavnici stranih delegacija, koji su, nehotice, čuli dio Feridove priče, kako je 1945. oslobađao Zenicu, Banjaluku, Zagreb, Celje… uzvikivali „o maj gad“, sve misleći „da je nama jedan takav, gdje bi nam bio kraj“.
Ali, šta će nama partizan oslobodilac! Imamo mi svoje male heklače, sveštenike, ministre, počasne građane, porodične nasilnike i nasilne poslodavce. I šta će, uostalom, Ferid u Banjaluci! Ko šiša oslobodioce, oni nam samo kvare idilu!
Kolumne „Crveni karton” su dio serije „Impuls semafor“.
Autor: Impuls